Језива судбина Татјане Јечменице: После трагедије завршила каријеру, а онда је уследио НОВИ ХОРОР!

Сударили су се шлепер и џип, а Јечменица је погинула на месту, док је њен супруг, Дарко Јевтић, после несреће у тешком стању и индукованој коми, са повредама опасним по живот.

Ова несрећа шокирала је читаву Србију, а Татјана Јечменица оставила је дубок траг у српском тенису, прво као тенисерка, а затим и на позицији селекторке Фед куп репрезентације наше земље.

У једном интервјуу који је дала за Експрес 2020. године дотакла се бројних тема, а открила је и како је тениску каријеру прекинула због трагедије и судбине каква је на крају, нажалост, и њу стигла.

За почетак је говорила о свом одрастању.

- Живела сам у Немачкој, такође и у Америци, имала све услове да останем, да тренирам у кампу у идеалним условима и у друштву са најталентованијом децом из света. Касније су са истог места стигле и више него озбиљне понуде да дођем и радим као тренер, али увек ме је некако вукло да се вратим и да овде, у Новом Саду, наставим живот. Уосталом, овде су ми и родитељи, сви они које волим и све оно што волим - говорила је те 2020. године за Експрес Татјана Јечменица.

Објаснила је тада и порекло свог презимена.

- Јечменице нису пореклом Војвођани, корени су тамо негде у околини Ужица, односно Херцеговине. Татин тата, Предраг Јечменица, рођен је у Белој Цркви, био је војно лице с високим чином. Татина мама, моја бака, била је оперска певачица и певала је дуго на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Увек причам како сестра и ја волимо музику због ње, али њен ген за певање нисмо, на нашу велику жалост, наследиле. Наша мајка увек је на ту тему збијала шале. Има још нешто што је можда занимљиво. И мамина мама и татина мама вуку корене из исте земље, обе су Рускиње.

На почетку тениске каријере није имала неке претеране професионалне амбиције.

- Тачно је да моји родитељи нису били амбициозни у том смислу да будем у тенису не знам шта. Отац до моје 12. године чак није ни знао да играм тенис, а почела сам са шест. Знао је само да се бавим спортом. По занимању је био економиста, путовао је често за Француску, мама је била "такси служба", она ме је возила на тренинге и увек је говорила - кад већ нешто радиш у животу, онда то ради како треба. И у школи смо, сестра и ја, морале да будемо уредне. Уколико нисмо, уколико слово А или неко друго није било написано педантно, она је цепала листове тако да је свеска од 100 листова на крају била свеска од 30. Она је заправо била та која је инсистирала да на тренингу пружим свој максимум али, то с радошћу наглашавам, никад нисам имала притисак да морам неког да победим. Ипак, успеси нису изостали. Освајала сам војвођанске, српске, па онда и турнире на нивоу целе Југославије, у категоријама од 10, 12 и 14 година.

Ипак, Татјана Јечменица стигла је до професионалних вода.

- Имала сам четрнаест година када су уведене санкције, што значи да нисам могла да учествујем ни на једном јуниорском турниру. Онда је тата рекао мами да ће нам платити пут на Малту, да тамо туристички проведемо један викенд. Тамо су се играле квалификације на фјучерсу. Пријавила сам се, али како нисам била рангирана, ушла сам у велики жреб од 128 такмичарки, прошла квалификације у пет кола и касније дошла до финала где сам изгубила од такмичарке која је тада била 250. Задржале смо се максималан број дана и свако јутро у пословници ЈАТ-а мењале карту за наредни дан јер су сви очекивали да ћу да изгубим. Да нисам била изморена, можда бих добила и финале. Можда, јер смо моји родитељи и ја у све то ушли неспремни. Идеја је била да се дете бави спортом како не би било на улици. Поред мало славе, на Малти сам добила и нешто што сам силно желела. Мог кућног љубимца, малог лабрадора Ђенија. Хтели смо да видимо шта заиста могу. Уследио је сателит турнир у Бугарској, у Варни, који сам освојила, затим турнир у Марибору. Јако сам брзо ушла међу 300 играчица светске листе, а нешто касније и у првих 100. То су све били превелики резултати и прерани за мене, јер мој мозак то није једноставно могао да савлада и никада нисам имала такве амбиције.

Играла је Јечменица и на свим гренд слем турнирима.

- За две године играња ушла сам у првих 100 и тако постала учесник свих гренд слем турнира. Моја мука је била што сам сваки меч морала да играм са боље рангираном од себе. Велики мој пех био је и то што сам имала ту несрећу да прво или друго коло играм са неким из првих 10. Рецимо, на Ролан Гаросу прођем прво коло, добијем Сабине Хаф, тад 20. у свету, следеће коло играм са носиоцем Кимико Дате Крум, она је била седма... На УС Опену победим Медведеву, она је тог тренутка била 20. на WTA листи, а онда следеће коло играм са Мери Пирс, која је четврта на свету... И на неким другим турнирима се догађало слично. Играм са једном Аранчом Санчез у Ки Бискејну, она је тад била прва а Штефи Граф друга. Излазим на терен сама, пуне се трибине, зовем маму телефоном на њен рачун, дрхтим од треме, кажем да играм с првом на свету, да су трибине пуне... Била је то невероватна сцена за једну младу играчицу која је до пре коју годину тој истој Аранчи скупљала лоптице у Новом Саду. Данас је друга прича, сваки озбиљан тенисер има свој штаб, тренере, физиотерапеуте, психологе, а ја сам тамо као Индијанац.

Била је Татјана велики потенцијал.

- Била сам у кампу код Болитијерија, такође и код Џона Њукомба, једно време сам провела и код Николе Пилића. Сви они су мом тати говорили како могу да будем међу првих десет на свету. Он је налазио начина да улаже у мене, али не зато што је то била његова амбиција, већ зато што би му било жао да детету не да шансу кад стручњаци о мени имају тако лепо мишљење. Међутим, за велика тениска дела ја једноставно нисам била психички спремна. Играла сам на турнирима и увек размишљала колико је мој противник спреман, у којим условима је тренирао, све су оне за мене биле више него озбиљне ривалке јер сам ја тада тренирала у Леденој дворани Спенса, у ћошку с мрежом коју је држала једна цигла и на којој је било безброј рупа. И подлога на којој сам тренирала је била брза. Моји спаринг партнери нису могли да направе више од две или три размене. У таквој ситуацији, мени је било просто нормално да изгубим, јер, боже мој, она је спремнија.

Као највећу победу у каријери, видела је следеће.

- Кад победиш себе и кад себи докажеш да нешто можеш, то је највећа сатисфакција у животу. Заправо, много је лепо кад покажеш себи да можеш и више него што си мислио. Напросто мислим да је то већа победа од сваке друге.

Невероватна је судбина Татјане Јечменице - тенисом је престала да се бави када је њен тренер погинуо. Нажалост, слична судбина задесила је и њу саму што је стварно језив податак.

- Када је мој тренер Драган Ћирић Шеки погинуо престала сам да се бавим тенисом. Био је то тренутак кад се заправо и завршила моја каријера. Некако у исто време десила се и повреда, имала сам проблема са раменом. Опоравак се продужио, падала сам на ранг-листи и када кола крену низбрдо, онда их је тешко зауставити. Како је мој успон почео спонтано, тако је и престанак играња био стицај околности. Веровали или не, имала сам тада тек двадесетак година.

Као селекторка Фед куп репрезентације имала је проблем да у исто време намоли Ану Ивановић и Јелену Јанковић да играју, па је једном приликом рекла и "ако ја морам да наговарам час Јелену, час Ану, онда изем ти ја тај посао".

- Јесте, у том периоду су Јелена и Ана играле за репрезентацију, али никада заједно. Једне године играла је Ана, друге Јелена. За мене је то било поражавајуће, то да ми у Србији имамо такве две тенисерке и да не можемо да их спојимо да играју заједно. Са такве две моћне такмичарке ми смо реално били неко ко је морао да буде први тим планете, тим пре што су обе у то време биле у топ форми. Нерадо се заправо враћам том времену, тим њиховим међусобним односима, ту бих причу радо прескочила. Вратила сам се у репрезентацију 2014, недавно сам водила и пети ФЕД куп, али сада са млађом генерацијом.