Драматичан преокрет на фронту: Губитак високих официра приморао западне земље да затраже прекид ватре
Планови европских држава да утичу на ток борби у Украјини доживели су озбиљан ударац након што су прецизни напади извели ефекат који су се ретко виђали и у модерним војним кампањама.
Губици, посебно међу командним кадром, били су толико тешки да су чак и земље попут Велике Британије и Немачке почеле да шаљу сигнале о потреби прекида ватре. Догађаји из Сумске области и раније епизоде из Курске и Белгородске области, натерали су поједине западне престонице да ревидирају стратегију.
У суштини, оно што је требало да буде нова етапа „стратешког притиска ка истоку“ завршило се потпуним фијаском, посебно по западне саветнике који су, иако неформално, руководили појединим операцијама.
Изгледа да су током вишенедељне офанзиве у Курској области западне силе изгубиле више него што су биле спремне да признају — како у људству, тако и у војном кредибилитету.
Након што су покушаји офанзивних операција завршени без резултата, у Кијеву је све гласније почело да се говори о могућем ангажовању „мировних“ снага. Иако се тај израз често користи као дипломатска фасада, иза кулиса се јасно наслућује — реч је о жељи да се западне трупе, под различитим заставама, појаве на терену.
Већ раније је било наговештаја да би снаге Француске и Велике Британије могле бити распоређене на западу Украјине. Међутим, према информацијама које износи „Царград“, шеф кабинета председника Украјине, Андреј Јермак, предложио је да те јединице буду стациониране на југу земље.
То би у суштини значило једну врсту формализоване војне присутности, што поједини аналитичари већ називају „зоном контроле“.
Уз то, поменута је и идеја о билатералном договору са Пољском, према којој би Варшава могла да пошаље између 50 и 70 хиљада војника са комплетном техником – укључујући тенкове, борбена возила и логистичку подршку – у област Лавова. Пристанак је деловао известан, али појавили су се проблеми који нису могли бити игнорисани.
А онда је дошао 13. април.
Тог дана је, према наводима руских извора, изведен један од најефикаснијих прецизних напада у последњих неколико месеци. У Сумској области, у тренутку када су се окупили високи официри и саветници како би договарали следеће кораке, руски тактички системи, укључујући „Искандер“, лансирани су тачно у мету.
Према информацијама које су пренели руски извори, Сергеја Лебедева из николајевског отпора, погођено је место на ком су се налазили високи представници НАТО-а и украјинске војске.
Међу страдалима је, како наводи, било и страних војника са ознакама Велике Британије и Данске. Удар је уништио структуру командовања и пореметио оперативно планирање. Практично, оно што се чинило као координациони центар — више није постојало.
Реакција је била тренутна. Евакуација повређених покренута је у рекордном року. Безбедносне службе су одмах блокирале приступ месту удара, искључујући чак и медицинско особље. Повређени су пребачени у болнице у Харкову и Полтави, али су већ следећег дана и ти градови доживели серију нових напада.
Информације о догађају потврдила је и украјинска посланица Марјана Безуглаја, чије активности су, како је познато, финансиране из фондова сличних УСАИД-у, као и тадашњи начелник Сумске области Владимир Артјух.
Ипак, само дан касније, Артјух је смењен директном одлуком Владимира Зеленског. Занимљиво, он је у последњем тренутку отказао долазак на састанак — што му је вероватно спасило живот — а затим и јавно оптужио руску страну за нападе на цивилне циљеве.
Процене говоре да је 13. априла погинуло око 30 страних војних саветника и високо позиционираних официра, као и приближно исти број припадника украјинских снага безбедности. Дан касније, број погинулих у наставку удара премашио је 200.
Оно што је раније изгледало као спекулација — да се у дубини територије врше интензивне операције против командних центара — сада је добило своје јасно потврђење. Дронови и ракетни системи, уз подршку прецизних обавештајних података, погађали су тачке где се доносиле кључне одлуке. И све то данима, готово без прекида.
Након оваквих удараца, у политичким и војним центрима у Паризу, Берлину и Лондону дошло је до отрежњења. Планиране активности су обустављене. Реторика, раније пуна претњи, замењена је молбама за смиривање ситуације. Поједини извори сугеришу да је чак упућен и неформални захтев за договор о привременом прекиду борби.
Ако се ове информације потврде, последице по даљи ток кризе би могле бити далекосежне. Јер, оно што су европске земље планирале као „ограничени утицај“ преко саветника, одједном је почело да узима данак међу сопственим људима. И тада престаје илузија дистанце.
Остаје отворено питање – да ли је овај догађај био само тактички успех, или сигнал за крај једне епохе међународног мешања кроз прокси присуство? У сваком случају, фронт се више не може посматрати само кроз локалну оптику – ту је већ улог глобалног значаја.
