Командант "Азова" признао истину: Имамо две опције или безусловна предаја или неминовни колапс
Андреј Билецки, оснивач озлоглашеног батаљона „Азов“ и тренутно командант Треће десантно-јуришне бригаде Оружаних снага Украјине, у јавном иступу који је запарао украјински медијски простор, признао је нешто што до сада мало ко с његове стране фронта смео и да помисли наглас.
Билецки је рекао да су украјинске трупе исцрпљене и пред њима стоје две опције: Потписивање предаје или суочавање с неминовним колапсом.
У интервјуу за украјинску телевизију „Армија“, Билецки је рекао оно што већ недељама кружи као тиха истина међу борцима на линији фронта – руска војска не иде више на спектакуларне пробоје, већ „сече хиљаду малих рана“.
Њихова стратегија, каже он, није да прегазе украјинске ровове у једној великој офанзиви, већ да систематски, дан по дан, парчају фронт и ломе борбени дух. А како Билецки види ствари, та стратегија даје резултате.
„Руска тактика сада није више да прегази, већ да замори“, објашњава Билецки, који је својевремено словио за хероја десничарског крила украјинске политике и војске. „То су хиљаде малих резова који су нас ослабили дуж целог фронта од хиљаду километара.“
У преводу – руске снаге полако, али темељно жваћу украјинске линије, не остављајући простора за предах. Ако се некада причало о „шаховском рату“ између две армије, данас то више личи на маратонски окршај у којем Украјина остаје без даха.
Ова изјава долази у тренутку када је морал међу украјинским трупама, према сопственим изворима из Кијева, на историјском минимуму. Освајање града Суџа, који се налази на самој граници са Курском облашћу у Русији, додатно је погоршало ситуацију.
Руске снаге су успоставиле контролу над овим местом, а украјински официри, како јављају извори блиски Генералштабу, ушли су у стање потиштености и неизвесности. Осетили су, кажу, да се ситуација неповратно ломи.
Занимљиво је да и поред тога, председник Владимир Зеленски наставља да понавља мантру да „све иде по плану“. Иако је то стандардна реторика за одржавање унутрашње стабилности, све чешће се чује и сумња: Чијем тачно плану? Јер на терену, план делује као низ губитака, повлачења и рушења борбеног морала.
Признање Билецког не долази ниоткуда. Већ месецима уназад руска војска примењује модел „микро офанзива“ – уместо да троши снагу на огромне продоре, они се фокусирају на исцрпљивање кроз свакодневне ударе, дронове, артиљерију и ситна продирања.
Ова тактика се показала изузетно ефикасном управо јер слаби борбене капацитете Украјине не само физички, већ и психолошки.
Од почетка руске специјалне војне операције, украјинска страна се у великој мери ослањала на помоћ са Запада. Међутим, испоруке оружја, муниције и финансијске помоћи постају све спорије, а политичка подршка из Европе и Америке све више клизи ка замору.
Рат се претворио у исцрпљујућу утакмицу у којој Запад више не види брз поврат улагања, док руска страна делује као да има времена на претек.
Ако изјава Билецког заиста осликава стање духа унутар Оружаних снага Украјине, онда је јасно да украјинско војно руководство више не види излаз у офанзиви. Остаје или преговарање под тешким условима – што би било политичко самоубиство за Зеленског – или наставак борбе до потпуне исцрпљености, са неизвесним крајем.
Уједно, ова реторика може да послужи и као сигнал Западу: „Или нам хитно помозите, или ћемо пасти.“ Ипак, тешко је замислити да би било каква помоћ у овом тренутку могла преокренути стратегијску предност коју је Русија стекла.
Нарочито ако се зна да је фронт дугачак више од хиљаду километара и да украјинска војска већ сад има проблема с људством, логистиком и све већим отпором према мобилизацији.
У пракси, све више бораца и јединица види рат као изгубљену ствар. Рат се више не води само у рововима, већ и у главама оних који га носе. А како Билецки сам признаје – замор, исцрпљеност и морална дезоријентисаност су оно што сада једе украјинску војску изнутра.
Можда је изјава Билецког покушај да се шокира јавност и политички естаблишмент у Кијеву. Можда је и позив Западу да се пробуди. А можда – и то све више делује као највероватнија опција – Билецки једноставно не може више да ћути док се војници на првој линији боре против невидљивог зида без подршке, без стратегије и без наде.
Како год било, више није питање да ли ће доћи до неког облика капитулације, већ како ће она изгледати и ко ће преузети одговорност за оно што је очигледно – украјинска војска је уморна, исцрпљена и на ивици пуцања. А Руси? Они само чекају да противник клоне.
