Кремљ попушта под огромним притиском? Путин говори о крају рата у Украјини, а свет поставља питање: Зашто баш сада?

Ипак, Путин није човек који говори непромишљено. Његово ретко одступање од уобичајеног, тврдог става можда је осмишљено како би одржало илузију да је мир у Украјини надохват руке, што је наратив који лидер Кремља дуго покушава да одржи живим.

Предлог Шредера

Истовремено, на дан када је Москва демонстрирала војну моћ, одлучио је да не инсистира на максималистичким циљевима, односно да "специјална војна операција" мора да се настави до испуњења циљева.

Ти циљеви - демилитаризација Украјине и заузимање Донбаса - ни изблиза нису остварени. Уместо тога, чини се да је Путинова изјава одразила преовлађујуће расположење у Русији, поткрепљено недавним анкетама, да рат мора ускоро да се заврши.

У свом изненађујућем иступу Путин је понудио и нови обрт: предложио је да Герхард Шредер, немачки канцелар од 1998. до 2005. године, буде главни преговарач у будућим директним разговорима са Европом. Шредер, који је био председник управе руског гасовода Северни ток све до оставке након инвазије 2022, остао је близак Путину.

Та повезаност га је дискредитовала у очима многих, а прве реакције у Европи на ту идеју наводно су биле слабе. Ипак, предлог би могао да наиђе на одјек у Вашингтону и додатно закомпликује напоре за постизање мира.

Понижење на Црвеном тргу

Лако је Путинове нове дипломатске тонове посматрати кроз призму његових прошлогодишњих неуспешних и неискрених мировних иницијатива. Међутим, уврежено мишљење да Путинова власт не може да преживи ништа мање од потпуне победе у Украјини нарушено је све раширенијим критикама широм Русије због начина вођења рата, његовог трајања, као и огромних људских и економских трошкова.

Међу московском елитом чак круже приче да Путин можда уопште неће политички преживети рат. У том контексту, тешко је војну параду на Црвеном тргу посматрати као било шта друго осим понижења за Кремљ.

Уочи догађаја, украјински председник Володимир Зеленски издао је "декрет" којим ју је одобрио, зауставивши нападе својих снага на том подручју, што је била порука којом се исмева идеја да је Кијев у подређеном положају.

Одсуство тешке војне технике са параде у оштром је контрасту са блиставим демонстрацијама силе претходних година. Ове године Москва је имала само војнике, а и њих је све мање.

Пад морала и економски притисак

Дуго је постојала узалудна, па и нереална европска нада да ће се Русија у Украјини једноставно урушити. Без директне војне интервенције Европе или НАТО-а, то је постала једина стратегија континента - вршити притисак и надати се да ће се Москва сломити пре Кијева.

Са повратком Трампа у Белу кућу, Европа је имала мало избора. Међутим, овог пута делује да је преокрет другачији. Као прво, пад морала у Русији је опипљив. То се у полицијској држави догађа тек када критична маса незадовољника почне себе да сматра већином и осети довољно самопоуздања да проговори.

Путину понестаје сиромашних грађана и осуђеника које би могао да мобилише и изгуби у лоше планираним нападима, а тешко привлачи и студенте из средње класе. Уз то, руска економија сада заиста осећа притисак. Елита је очигледно довољно изнервирана да се Путин осећа обавезним да је умири сугестијом да би рат могао да се ближи крају.

Украјинска технолошка предност

Друга промена односи се на ситуацију у Украјини. И њима недостаје војника, можда и драстичније него Русији, али зато имају роботе у изобиљу. Готово занемарљив напредак Русије на фронту великим делом је последица тога што је Кијев пронашао начине за нападе, снабдевање, евакуацију и пресретање руских снага беспилотним летелицама, односно дроновима.

Реч је о изузетном достигнућу, чији је значај у модерном ратовању постао очигледан када су богате заливске земље у марту затражиле од Зеленског помоћ у одбрани од иранских дронова. Он сада заиста има "карте" за наставак борбе, након што је Трамп прошле године тврдио да их нема.

Москва је и раније успевала да сустигне технолошки заостатак, па би Украјина требало да буде опрезна. Ипак, пред нама је лето у којем Кијев, упркос томе што рат у Ирану одвлачи преко потребну глобалну пажњу, остаје на ногама, а не на коленима.

У међувремену, Путиново очигледно уверење да су државни ресурси неисцрпни полако се показује као заблуда каква је одувек и била. Сви ратови једном се заврше, а можда је то коначно схватио и Путин.

Извор: Србија Danas/Index.hr