Логистичко срце Донбаса између украјинских тврдњи о "котловима" и руске ватрене контроле: Где ће бити кључна линија до првог снега?

Град од око 60 хиљада становника седи на раскрсници друмских праваца и железничке пруге која снабдева читав одбрамбени појас од Краматорска до Курахова. Ко контролише ово чвориште, контролише ритам допреме муниције, ротације јединица и евакуације – зато је Покровск већ месецима средишња мета руске офанзиве и симбол украјинске отпорности. Многи су истицали да Зеленски губи превелик број људи на одбрану града, али из ширег контекста та одбрана, макар и тако скупа, има и своју велику психолошку сврху. Ту одбрану Кијев и његови партнери сада стављају „под нос“ Трампу који, видевши да се карта ту заиста не мења, мења своју реторику па у заносу Русију назива „тигром од папира“. Чини се да је и њему јасно да је претерао, али свеједно, чињеница да Украјина држи линију омогућава јој да испреговара неке нове услове за себе, одбацујући оне који јој се не свиђају (покушај на Аљасци).

Руски оперативни циљ није само улазак у град, него систематско поткопавање украјинске логистике западно од Доњецка. Током лета и почетком септембра притисак је растао из више праваца – северно преко Родинске, источно према Мирнограду и Новоекономичном, те јужно преко низа села према Добропољу. Доктрина је била препознатљива: уместо спектакуларних клинова оклопа ишло се на „хиљаду посекотина“ – мале јуришне групе од неколико људи, потпомогнуте масивном артиљеријом и дроновима, које траже меке тачке, инфилтрирају се на бокове и покушавају пресећи снабдевачке правце. У појединим тренуцима руске снаге су заиста доводиле западне прилазе под ватрену контролу, стварајући утисак полуокружења.

На тактичком нивоу ова шема има логику. Мале групе лакше се прикривају, брже мењају правац и троше мање ресурса. Свака пробна „посекотина“ тестира отпорност украјинске линије. Истовремено, засићеност дроновима ствара константну претњу логистичким конвојима и првим ешалонима одбране. У околини Покровска забележено је више таквих инфилтрација, са повременим преласцима „сиве зоне“ и привременим заставама у напуштеним селима – довољно за медијске најаве, премало за стабилну контролу. Тврдње о руској потпуној блокади града остале су, благо речено, натегнуте: комуникационе линије нису трајно пресечене.

До средине септембра појавили су се знаци замора руске иницијативе. Интензитет јуриша опао је са кулминације почетком месеца, а напади су се на појединим деоницама разгранали у некоординисане покушаје без адекватне оклопне подршке. Блогерски извори склони Москви отворено су признавали да планирано оперативно окружење није успостављено. Овај успорени ритам, међутим, не треба читати искључиво као неуспех – руска војска и раније је демонстрирала склоност „млевењу“ – методичном притиску који исцрпљује браниоца, ослањајући се на густо артиљеријско дејство, електронику и ротацију људства. Чињеница да јужно и југоисточно од Покровска и даље постоји континуиран руски притисак упућује на то да оперативни оквир није разграђен.

На тој позадини украјинска страна је средином септембра покренула циљану противофанзивну операцију на правцу Добропоље–Покровск. Према Кијеву, план је укључивао намамљивање руских тактичких група преко природне препреке (Казењи Торец), а затим ударе ваздушно-десантних и маневарских јединица по боковима. Украјинци тврде да су се пробили 3–7 километара у дубину дотадашње руске линије, вратили више насеља и укупно око 160–170 км² територије, а потом још десетине квадратних километара „очистили“. У наративу Кијева појављују се и три одвојена „котла“ са изолованим руским јединицама, од којих је један наводно највећи у досадашњем току рата.

На ове бројке ваља гледати опрезно. Геолоциране снимке заиста потврђују украјинска померања на неколико сектора и поврат симбола попут заставе у Удачном, али категоризација „ослобођено“ и „очишћено“ често меша трајну контролу са тактичким чишћењем и стабилизацијом која може потрајати. Извештаји о више хиљада опкољених руских војника звуче импресивно, али засад нема независне потврде таквог размера. Делимична изолација тактичких група у лабавој мрежи сеоских путева није исто што и херметичан котао. Премда је Кијев у овој фази вешто искористио превелико издужење појединих руских клинова, закључак о „слому фронта“ био би преурањен.

Исто важи и за процене губитака. Украјинска страна наводи више од хиљаду елиминисаних руских војника у кратком периоду те преко 200 жртава дневно у наставку борби, уз стотине рањених и више десетина заробљених. Снимци разбијених колона потврђују да је противнапад погодио неприпремљене групе у незахвалном терену. Но рат у Донбасу је пре свега артиљеријско-дроновски обрачун исцрпљивања, а такви успеси увек имају цену. Украјинска експлоатација продора већ се суочава са истим оним проблемом који је мучио руски напад: густе миниране зоне, стална претња дроновима и контраудар артиљеријом. У таквом окружењу „замах“ од неколико километара брзо се зауставља ако иза њега не следи свеж ешалон и логистички мост.

Какво је стање до 26. септембра? Оперативна слика подсећа на мозаик: локални украјински успеси на боковима, потиснуте руске групе на неким истуреним тачкама, али без доказа да је руски систем као такав колабирао. Руске снаге настављају свакодневне нападе мањег обима и одржавају ватрену присилу на прилазима Покровску, посебно са југа и југоистока. И без формалне „блокаде“, сама могућност прецизног гађања путева и чворишта успорава украјинску допрему и спречава ширу експлоатацију противнапада. Поређења са Бахмутом из 2022/23. често се појављују у војним изворима, али оквир је другачији: тада је Москва била та која је упорно „млела“ и на крају ушла у рушевине, овде се прерасподела иницијативе прелама из дана у дан.

Шта следи? Два фактора биће пресудна. Први је људство и ротација. Русија, уз неке конкретне слабости, показује способност брзог попуњавања тактичких губитака и гурање резервних чета како би спречила шире урушавање. Украјини, која је управо амортизовала најопаснији клин према граду, следи тежи део: консолидација, инжењеријско утврђивање ново заузете линије и потискивање противничке артиљерије довољно далеко да град дише без сталне ватрене претње. Други је време и терен: са јесењим кишним раздобљем маневрисање оклопом постаје ограничено, па расте важност артиљеријске логистике, извиђања и електронског рата – домена у којима се Москва, због масе и индустријског замаха, и даље ослања на предност у волумену.

Стратешки улог остаје исти као и у јуну: судбина темпа рата у западном Донбасу преко зиме. Ако би Русија успела поново да успостави ритам и затвори западне прилазе Покровску, украјинска одбрана између Краматорска и Курахова нашла би се под сталним ризиком, а саобраћајни токови према Дњепру фрагментирани. Ако пак Кијев стабилизује линију, потисне руску артиљерију и одгурне фронт неколико километара даље на југ и југоисток, град би могао остати изван непосредног оперативног стиска и послужити као одскочна даска за даља локална противнапада.

Закључно, битка за Покровск тренутно показује исту законитост која већ две године дефинише овај рат: одлучујућа победа на насловницама ретко значи одлучујућу промену на терену. Украјински противнапад је, чини се, тактички успео да исправи најопасније избочине и задржи град изван непосредног пада, али тврдње о великим „котловима“ и хиљадама изолованих противничких војника треба, како смо већ споменули, узимати са резервом. Руска страна, упркос тактичким посртајима, задржава ватрену доминацију на делу прилаза и способност свакодневног притиска, што им даје време – а време, уз масу и индустрију, остаје њихова најјача карта. У таквом контексту битка за Покровск иде даље – обрачун логистике, артиљерије и дронова у којем ће упорност и дубина залиха, више него тврдње, одлучити где стаје линија до првог снега.