Logističko srce Donbasa između ukrajinskih tvrdnji o "kotlovima" i ruske vatrene kontrole: Gde će biti ključna linija do prvog snega?

Grad od oko 60 hiljada stanovnika sedi na raskrsnici drumskih pravaca i železničke pruge koja snabdeva čitav odbrambeni pojas od Kramatorska do Kurahova. Ko kontroliše ovo čvorište, kontroliše ritam dopreme municije, rotacije jedinica i evakuacije – zato je Pokrovsk već mesecima središnja meta ruske ofanzive i simbol ukrajinske otpornosti. Mnogi su isticali da Zelenski gubi prevelik broj ljudi na odbranu grada, ali iz šireg konteksta ta odbrana, makar i tako skupa, ima i svoju veliku psihološku svrhu. Tu odbranu Kijev i njegovi partneri sada stavljaju „pod nos“ Trampu koji, videvši da se karta tu zaista ne menja, menja svoju retoriku pa u zanosu Rusiju naziva „tigrom od papira“. Čini se da je i njemu jasno da je preterao, ali svejedno, činjenica da Ukrajina drži liniju omogućava joj da ispregovara neke nove uslove za sebe, odbacujući one koji joj se ne sviđaju (pokušaj na Aljasci).

Ruski operativni cilj nije samo ulazak u grad, nego sistematsko potkopavanje ukrajinske logistike zapadno od Donjecka. Tokom leta i početkom septembra pritisak je rastao iz više pravaca – severno preko Rodinske, istočno prema Mirnogradu i Novoekonomičnom, te južno preko niza sela prema Dobropolju. Doktrina je bila prepoznatljiva: umesto spektakularnih klinova oklopa išlo se na „hiljadu posekotina“ – male jurišne grupe od nekoliko ljudi, potpomognute masivnom artiljerijom i dronovima, koje traže meke tačke, infiltriraju se na bokove i pokušavaju preseći snabdevačke pravce. U pojedinim trenucima ruske snage su zaista dovodile zapadne prilaze pod vatrenu kontrolu, stvarajući utisak poluokruženja.

Na taktičkom nivou ova šema ima logiku. Male grupe lakše se prikrivaju, brže menjaju pravac i troše manje resursa. Svaka probna „posekotina“ testira otpornost ukrajinske linije. Istovremeno, zasićenost dronovima stvara konstantnu pretnju logističkim konvojima i prvim ešalonima odbrane. U okolini Pokrovska zabeleženo je više takvih infiltracija, sa povremenim prelascima „sive zone“ i privremenim zastavama u napuštenim selima – dovoljno za medijske najave, premalo za stabilnu kontrolu. Tvrdnje o ruskoj potpunoj blokadi grada ostale su, blago rečeno, nategnute: komunikacione linije nisu trajno presečene.

Do sredine septembra pojavili su se znaci zamora ruske inicijative. Intenzitet juriša opao je sa kulminacije početkom meseca, a napadi su se na pojedinim deonicama razgranali u nekoordinisane pokušaje bez adekvatne oklopne podrške. Blogerski izvori skloni Moskvi otvoreno su priznavali da planirano operativno okruženje nije uspostavljeno. Ovaj usporeni ritam, međutim, ne treba čitati isključivo kao neuspeh – ruska vojska i ranije je demonstrirala sklonost „mlevenju“ – metodičnom pritisku koji iscrpljuje branioca, oslanjajući se na gusto artiljerijsko dejstvo, elektroniku i rotaciju ljudstva. Činjenica da južno i jugoistočno od Pokrovska i dalje postoji kontinuiran ruski pritisak upućuje na to da operativni okvir nije razgrađen.

Na toj pozadini ukrajinska strana je sredinom septembra pokrenula ciljanu protivofanzivnu operaciju na pravcu Dobropolje–Pokrovsk. Prema Kijevu, plan je uključivao namamljivanje ruskih taktičkih grupa preko prirodne prepreke (Kazenji Torec), a zatim udare vazdušno-desantnih i manevarskih jedinica po bokovima. Ukrajinci tvrde da su se probili 3–7 kilometara u dubinu dotadašnje ruske linije, vratili više naselja i ukupno oko 160–170 km² teritorije, a potom još desetine kvadratnih kilometara „očistili“. U narativu Kijeva pojavljuju se i tri odvojena „kotla“ sa izolovanim ruskim jedinicama, od kojih je jedan navodno najveći u dosadašnjem toku rata.

Na ove brojke valja gledati oprezno. Geolocirane snimke zaista potvrđuju ukrajinska pomeranja na nekoliko sektora i povrat simbola poput zastave u Udačnom, ali kategorizacija „oslobođeno“ i „očišćeno“ često meša trajnu kontrolu sa taktičkim čišćenjem i stabilizacijom koja može potrajati. Izveštaji o više hiljada opkoljenih ruskih vojnika zvuče impresivno, ali zasad nema nezavisne potvrde takvog razmera. Delimična izolacija taktičkih grupa u labavoj mreži seoskih puteva nije isto što i hermetičan kotao. Premda je Kijev u ovoj fazi vešto iskoristio preveliko izduženje pojedinih ruskih klinova, zaključak o „slomu fronta“ bio bi preuranjen.

Isto važi i za procene gubitaka. Ukrajinska strana navodi više od hiljadu eliminisanih ruskih vojnika u kratkom periodu te preko 200 žrtava dnevno u nastavku borbi, uz stotine ranjenih i više desetina zarobljenih. Snimci razbijenih kolona potvrđuju da je protivnapad pogodio nepripremljene grupe u nezahvalnom terenu. No rat u Donbasu je pre svega artiljerijsko-dronovski obračun iscrpljivanja, a takvi uspesi uvek imaju cenu. Ukrajinska eksploatacija prodora već se suočava sa istim onim problemom koji je mučio ruski napad: guste minirane zone, stalna pretnja dronovima i kontraudar artiljerijom. U takvom okruženju „zamah“ od nekoliko kilometara brzo se zaustavlja ako iza njega ne sledi svež ešalon i logistički most.

Kakvo je stanje do 26. septembra? Operativna slika podseća na mozaik: lokalni ukrajinski uspesi na bokovima, potisnute ruske grupe na nekim isturenim tačkama, ali bez dokaza da je ruski sistem kao takav kolabirao. Ruske snage nastavljaju svakodnevne napade manjeg obima i održavaju vatrenu prisilu na prilazima Pokrovsku, posebno sa juga i jugoistoka. I bez formalne „blokade“, sama mogućnost preciznog gađanja puteva i čvorišta usporava ukrajinsku dopremu i sprečava širu eksploataciju protivnapada. Poređenja sa Bahmutom iz 2022/23. često se pojavljuju u vojnim izvorima, ali okvir je drugačiji: tada je Moskva bila ta koja je uporno „mlela“ i na kraju ušla u ruševine, ovde se preraspodela inicijative prelama iz dana u dan.

Šta sledi? Dva faktora biće presudna. Prvi je ljudstvo i rotacija. Rusija, uz neke konkretne slabosti, pokazuje sposobnost brzog popunjavanja taktičkih gubitaka i guranje rezervnih četa kako bi sprečila šire urušavanje. Ukrajini, koja je upravo amortizovala najopasniji klin prema gradu, sledi teži deo: konsolidacija, inženjerijsko utvrđivanje novo zauzete linije i potiskivanje protivničke artiljerije dovoljno daleko da grad diše bez stalne vatrene pretnje. Drugi je vreme i teren: sa jesenjim kišnim razdobljem manevrisanje oklopom postaje ograničeno, pa raste važnost artiljerijske logistike, izviđanja i elektronskog rata – domena u kojima se Moskva, zbog mase i industrijskog zamaha, i dalje oslanja na prednost u volumenu.

Strateški ulog ostaje isti kao i u junu: sudbina tempa rata u zapadnom Donbasu preko zime. Ako bi Rusija uspela ponovo da uspostavi ritam i zatvori zapadne prilaze Pokrovsku, ukrajinska odbrana između Kramatorska i Kurahova našla bi se pod stalnim rizikom, a saobraćajni tokovi prema Dnjepru fragmentirani. Ako pak Kijev stabilizuje liniju, potisne rusku artiljeriju i odgurne front nekoliko kilometara dalje na jug i jugoistok, grad bi mogao ostati izvan neposrednog operativnog stiska i poslužiti kao odskočna daska za dalja lokalna protivnapada.

Zaključno, bitka za Pokrovsk trenutno pokazuje istu zakonitost koja već dve godine definiše ovaj rat: odlučujuća pobeda na naslovnicama retko znači odlučujuću promenu na terenu. Ukrajinski protivnapad je, čini se, taktički uspeo da ispravi najopasnije izbočine i zadrži grad izvan neposrednog pada, ali tvrdnje o velikim „kotlovima“ i hiljadama izolovanih protivničkih vojnika treba, kako smo već spomenuli, uzimati sa rezervom. Ruska strana, uprkos taktičkim posrtajima, zadržava vatrenu dominaciju na delu prilaza i sposobnost svakodnevnog pritiska, što im daje vreme – a vreme, uz masu i industriju, ostaje njihova najjača karta. U takvom kontekstu bitka za Pokrovsk ide dalje – obračun logistike, artiljerije i dronova u kojem će upornost i dubina zaliha, više nego tvrdnje, odlučiti gde staje linija do prvog snega.