Путину прети оно чега се Кремљ највише плаши?!

Овај оптимизам је појачан тродневним примирјем 9. маја, Даном победе, једним од најважнијих националних празника Русије, којим се обележава победа Совјетског Савеза над нацистичком Немачком у Другом светском рату.

Говоре руског председника поводом Дана победе последњих година пажљиво је пратила и тумачила светска заједница. И у Москви је Дан победе престао да буде само обележавање историјског догађаја, већ је постао платформа за слање стратешких порука Западу и за обраћање руској јавности.

Дух састанка Трампа и Путина на Аљасци и даље лебди

Управо из тог угла треба тумачити овај говор руског председника. Пре свега, Кремљ и даље не одустаје од свог става кроз овај говор.

Другим речима, Москва и даље инсистира да Украјина повуче своје трупе из целог региона Донбаса. То је услов који су амерички и руски председник договорили на састанку у Анкориџу. „Дух“ тог састанка и даље лебди над сваком дипломатском активношћу везаном за проналажење решења за окончање рата у Украјини.

Међутим, присиљавање Украјине на територијалне уступке показало се као много тежи задатак него што се можда чинило током преговора на Аљасци. У међувремену, Украјина је додатно отежала позицију Москве да оконча рат интензивирајући своје ударе на циљеве у Руској Федерацији. Поред тога, фокус света се померио са Источне Европе на Блиски исток.

Путинов кључни стуб моћи ће да се сломи

Иако су рат у Ирану и скок цена енергената у рукама Русије, чињеница је да Европа и свет имају све мање интересовања за захтеве Москве. То се осећа и у Кремљу, па не чуди што су из Москве недавно стигле претеће поруке европским земљама како би се бар донекле вратио фокус на рат у Украјини.

Исто тако, унутар Русије расте друштвена тензија изазвана блокирањем Телеграма и интернета уопште. Идеја о контроли интернета и друштвених мрежа потекла је од украјинских безбедносних служби које их користе у нападима дронова на руске објекте.

Парадоксално је да се, уз општу геополитичку ситуацију која се побољшава за Русију, све чешће јавља ефекат акумулираног незадовољства и ратног замора значајног броја грађана.

Пре свега, треба нагласити да Кремљ није градио своју моћ на репресији, већ на лојалности.

Главни стуб лојалности створен је доласком председника Путина на власт, након чега је Русија, захваљујући својим огромним ресурсима, успела да се извуче из економске кризе која је карактерисала деведесете године 20. века.

Три кључне групе подржавају власт у Кремљу

Држава је постала та која је гарантовала редовне пензије, раст плата и могућност стварања нове средње класе. Заузврат, грађани су се одрекли активног учешћа у политици и препустили доношење одлука Кремљу. У овом тренутку, ова „сагласност“ друштва које подржава власт у Кремљу је на најозбиљнијем тесту откако је председник Путин на власти.

Отприлике говорећи, постоје три кључне групе које подржавају власт у Кремљу. Прва су руски националисти, војни блогери који се залажу за рат до рушења владе у Кијеву, окупацију Украјине и све што иде уз то. Ова група је прилично гласна и милитантна, често критична према Кремљу због његове „млакоће“, није велика, али је потенцијално опасна за власт. Друга група су становници анектираних подручја, који не желе да се врате под украјинску власт и виде спас у Москви.

Њихова лојалност Кремљу је егзистенцијална, стога нису претња власти. Трећа група је најбројнија, која прећутно или гласно подржава владу, под условом да им квалитет живота није значајно нарушен. Управо је ова група највише погођена у последње време, и последња у низу поменутих технолошких ограничења.

Револуција је мало вероватна, али...

Као што је поменуто, владавина Кремља није одржавана репресијом, већ лојалношћу. Годинама је Русија подржавала дигиталну модернизацију у својим европским градовима. Услуге у великим европским градовима у Русији често су надмашиле оне на Западу. Средња класа у, рецимо, Санкт Петербургу или Москви живела је космополитским животом, игноришући државну политику.

Стога, реакција грађана на таква ограничења није само аномалија у руском друштву. Једноставно речено, грађани неће подржати политику у којој ће се Русија претворити у „Северну Кореју“ како би контролисала Донбас. Блокада интернета, висока инфлација и деградација услуга више нису само „технички проблем“, већ директан ударац на начин живота лојалне већине.

Ово не мора довести до сценарија из 1917. или 1991. године, на шта многи у Украјини и на Западу позивају. Русија још увек није у стању економског колапса или глади, што значи да је грађанска револуција мало вероватна. Међутим, губитак ауторитета и подршке у друштву, а можда и неповољан исход рата, могли би резултирати политичким превирањима у којима би дошло до новог „мешања карата“ међу политичком елитом, што би последично могло резултирати променама у Кремљу.

Крај рата?

Враћајући се на говор председника Путина, могуће је протумачити његову изјаву о окончању рата као пружање „утехе“ управо том погођеном делу друштва. Поред тога, што се рат дуже одуговлачи, руски националисти и други радикали постају све огорченији и критичнији. Тако да, иако циљеви са почетка рата нису испуњени, Москва може да оконча рат и прогласи победу. Већи део Донбаса, нуклеарна електрана у Запорожју, богата минерална налазишта су под контролом, а постоји и копнени коридор до Крима.

То би био трауматичан компромис за Украјину, али можда и једини начин да се сачува њен идентитет, нација и државност. Поред тога, постоји могућност обнове земље у оквиру Европске уније.

Ипак, реалност окончања рата се и даље своди на супротстављене логике - исцрпљивање супротстављене стране и политички опстанак. Сценарио замрзнутог конфликта је много реалнији.

Положај на фронту је тренутно стабилан и брзи продори са обе стране су практично немогући. Нове офанзиве захтевају жртве које би могле да поткопају унутрашњу стабилност обе зараћене стране. Још једна реална могућност је дуготрајан рат ниског интензитета. Генерално, ситуација у којој крај рата неће значити крај сукоба, већ само његово смањење, веома је вероватна.

Србија Danas/Index