Русија губи кључног савезника: Путинов "пријатељ" сада игра за Украјину

Међутим, оно се распада, тврди New York Тимес. Наиме, Турска снажно помаже Украјини да створи упориште у делу света где је руски председник Владимир Путин пре уживао знатан утицај.

Партнерство између Путина и председника Турске, Реџепа Тајипа Ердогана заправо је одувек било двосмерно, а неко време се чак чинило да би их рат у Сирији могао увући у сукоб.

Анкара је подржавала побуњенике који су хтели да свргну Башара ал-Асада, бруталног сиријског диктатора, док је Москва интервенисала како би га подупрла. Међутим, на крају су обе силе нашле компромис.

Примера ради, кад је Турска 2016. године покренула упад у северну Сирију, то је могла учинити само зато што јој је то допустила Русија, која је у то време контролисала сиријски ваздушни простор. Турска је, пак, наметнула ограничења помоћи побуњеницима. Такви аранжмани одражавали су разумевање двеју страна које су појачавале свој утицај или толерисале присутност на корист обе.

За Путина корист је била турска сагласност с Русијом која настоји да потврди своју моћ у Сирији и другде на Блиском истоку. Ердоган је, пак, имао користи од регионалног савезника у време када су му односи с НАТО-ом били напети.

У почетку је Ердоган био млађи партнер, али рат у Украјини променио је равнотежу. Изолован од Запада, Путин се све више ослањао на турског председника, који је одбио да се придружи санкцијама Запада. Турска је постала центар руске трговине, улагања и енергетских токова, а Анкара је имала све већи утицај.

Права прекретница у савезништву догодила се када је Асад свргнут крајем 2024, а Русија, заглављена у Украјини, није му прискочила у помоћ.

Уместо тога, Москва је брзо реаговала и покушала да створи везе с привременим сиријским лидером Ахмедом ал-Шаром и наставити да снабдева земљу нафтом. Руси су се нашли у позицији да морају да преговарају с владом у којој су људи које су годинама бомбардовали, док се Турска, која је подржавала побуњенике, појавила као нова доминантна снага. Једном речју, за Турску је то прилика да се репозиционира као кључни савезник НАТО-а, избалансира свој однос с Русијом и помогне Украјини да ствара нове односе на Блиском истоку.

У априлу је украјински предсједник Володимир Зеленски, путујући турским државним авионом, први пут посетио Сирију како би разговарао с ал-Шаром и турским министром спољних послова о војној и енергетској сарадњи.

Турска је укључена у обнову сиријске војске, а за Украјину је то прилика да допринесе својом стручношћу у војној производњи и ратовању дроновима, обликованој годинама рата с Русијом, док истовремено негује однос са земљом која је некад била у фокусу Москве.

Украјина већ профитира на  иранском рату, негујући војне везе са заливским државама. Зеленски је брзо настојао да искористи украјинско искуство, шаљући тимове противваздушне одбране у Катар, Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате.

Турска, која има снажне војне везе са Заливом, види растућу улогу Украјине као допринос односима Анкаре, што ће јој омогућити проширење онога што нуди. За Русију, која је годинама развијала ближе економске и безбедносне везе са заливским монархијама, ова промена је још један корак уназад.

Украјини су преко потребни савезници и извори прихода, а улазак на Блиски исток утврдиће њену улогу гаранта безбедности. То што Ердоган да помаже да се Украјини отворе врата јасно наглашава Путинову све мању способност приказивања глобалне моћи и колико се тога променило.

Јасно је да Анкара више не балансира између Москве и НАТО-а, те окреће терен против Путина. Пад Русије дао је Турској, након деценије покоравања Москви, слободу да следи своје интересе, а од тога користи има и Украјина.