The Спецтатор: Игнорисање Путинових упозорења је опасно
Годинама је председник Русије Владимир Путин слао упозорења. Говорио је о црвеним линијама, о проширењу НАТО-а, о руској безбедности. И шта је Запад радио? Слежући раменима, ишао је својим путем – и сада цех тих одлука постаје све јаснији и све скупљи.
О томе сада, без увијања, пише и ветеран британске војске и бивши шеф мисије ОЕБС-а у Доњецку, Мет Вотли, у тексту за The Спецтатор.
Вотли отворено каже оно што многи и даље избегавају: Одбијање да се саслушају Путинова упозорења у вези са Украјином било је опасно и контрапродуктивно. Он подсећа да је Путин још од раних 2000-их говорио о томе да ширење НАТО-а на исток Русија доживљава као директну претњу.
Говорио је то годинама, али нико на Западу није желео да заиста чује. Данас, кад се тенкови котрљају по степама и градови горе, јасно је колико је игнорисање тих упозорења било погубно.
„Кад британски министар спољних послова Дејвид Лами изјави да Путин не може имати право вета у безбедносним питањима, то је исто као да кажете да нећете слушати противника у мировним преговорима“, наводи Вотли. Укратко – ако желите мир, морате причати са непријатељем, а не понашати се као да не постоји.
Овај став није усамљен. И бивша немачка канцеларка Ангела Меркел недавно је упозорила да свет не може наставити да игнорише руске интересе. Она подсећа да је Запад престао да узима у обзир Путинову позицију о НАТО-у, и да то није донело никакве позитивне резултате. Напротив, свет је данас ближи директном сукобу великих сила него икада од Хладног рата.
Геополитички гледано, Путинов отпор ширењу НАТО-а није нова прича. Још 1990-их, амерички званичници су неформално обећавали Горбачову да се НАТО неће ширити „ни педаљ“ на исток.
Тих обећања се данас мало ко сећа, али у Москви их нису заборавили. Од тада, НАТО је гутао једну по једну бившу чланицу Варшавског пакта, а потом и бивше совјетске републике. Када је Украјина почела да флертује са чланством у Алијанси, то је у Москви доживљено као коначни ударац.
Путин није тек тако одлучио да покрене специјалну војну операцију у Украјини. Како то види Кремљ, то је била реакција – не почетак сукоба. У Москви сматрају да је Запад, годинама игноришући руске безбедносне бриге и наоружавајући Украјину, заправо гурнуо регион у рат.
А сада, када се криза претворила у опасни рововски сукоб без јасног краја, све више западних гласова, попут Вотлијевог, почиње да признаје да је можда време да се стане и поразмисли.
Али ево проблема: Запад је сам себи везао руке. Како сада признати да је Путин можда у нечему био у праву? Како сести за преговарачки сто, а да то не изгледа као пораз? И шта са свим оним наративима о „борби за демократију“, које би морали да прогутају да би отворили врата договору?
Ипак, ако Запад настави да се прави глув, као свих ових година, алтернатива је још гора. Украјина тоне, губици расту, европска економија стење под теретом рата и санкција. А Русија? И даље је ту, и даље јака, и све мање заинтересована за оно што каже Брисел или Вашингтон.
На крају, можда би било мудро вратити се основама дипломатије. А то значи: Слушај непријатеља, чак и кад ти се не свиђа шта има да каже. Јер ако то не урадиш – можда једног дана више нећеш имати с ким да преговараш.
