КО БИ РАЗУМАН ЖЕЛЕО ДА УНИШТИ ШУМЕ И ЖИВИ У ЗАГАЂЕЊУ? Бајдина падина као упозорење да се због политизације екологије губи права борба за здравију средину
Ко би, разуман и ментално здрав, желео да живи у загађењу, окружен смећем, фекалијама и дивљим депонијама? Ко би свесно желео да уништи шуме које су плућа града и кључне за здрав живот? С друге стране, како ико може веровати да његов комшија, суграђанин или пријатељ прижељкује да уништи природу, да посече шуме и живи у таквој еколошкој катастрофи?
Борба за екологију у Србији постала је неизоставни део политичког дискурса, али пречесто се користи као средство за скупљање политичких поена, док се стварни еколошки проблеми стављају у други план. Пример Бајдине падине у Миријеву савршено илуструје како политизација еколошких тема може угушити рационалне и одрживе иницијативе које истински доприносе и људима и животној средини.
Овај простор, тренутно запуштен и препун дивљих депонија, фекалних вода и корова, не може да се назове еколошком оазом, како то покушавају да представе неки политички и еколошки активисти, већ је, нажалост, одраз деценија немара и небриге према животној средини. Питање плана детаљне регулације овог подручја, које укључује и инфраструктурни развој, пошумљавање, као и изградњу одрживих стамбених зона, нажалост наилази на озбиљно противљење. А шта је иза тога? Најчешће политички мотиви, који немају никакве везе са бригом за животну средину. На жалост, овакве политичке игре доводе до тога да се прави проблеми, уместо да се решавају, поново политизују, што угрожава било какве покушаје стварне промене и напретка.
Екологија – средство за манипулацију или циљ сам по себи?
Неоспорно је да еколошки активизам у последњим годинама у Србији пречесто служи као средство за политичке обрачуне, а не као инструмент за постизање стварних, позитивних промена у животној средини. Питања попут заштите природних ресурса, очувања зелених површина и одрживог урбанистичког развоја, уместо да се решавају на темељу стручних и научних анализа, често постају само повод за популистичке слогане и политичке препуцавања. На крају, управо екологија – у оној мери у којој се политички инструментализује – постаје жртва тих несугласица. Уместо да се води рачуна о стварним еколошким проблемима, ствара се привид борбе, док се стварни проблеми стављају у други план.
У конкретном случају Бајдине падине, план детаљне регулације јасно предвиђа очување зелених површина и њихово даљње проширење. Наиме, план укључује очување чак 40% простора за паркове, шуме и друге зелене зоне, што би значајно доприносило унапређењу животне средине. Такође, овај план се бави и решавањем проблема дивљих депонија, загађених вода и нелегалне градње који већ годинама угрожавају здравље људи и општу сигурност.
Међутим, уместо да се овакви позитивни помаци подрже, долази до опструкција са стране појединих еколошких организација које овај план називају "угрожавањем природе". Оваква реторика, која долази без анализе стварног стања на терену, често игнорише чињеницу да тренутно на том простору не постоје очуване шуме ни друге еколошке вредности, већ претежно смеће и немар.
Политизација екологије убија праву борбу за здравију животну средину
Екологија не би требало да буде питање политичке подобности или идеолошких разлика, већ питање које се тиче свих нас, и то у егзистенцијалном смислу. Покушаји да се Бајдина падина, уз инфраструктурална улагања и пошумљавање, коначно трансформише у одрживу, еколошки здраву средину, нису само административни захтеви. То су кључни кораци ка стварању здравијег и сигурнијег простора за све нас. У супротном, наставак неодговорног односа према животној средини, кроз дивље депоније, загађене воде и неконтролисану градњу, само ће повећати деградацију природе и угрозити квалитет живота. У том контексту, бесмислени и лажни политички сукоби око "очувања природе", која већ годинама није ни приближно очувана, само усмеравају пажњу са стварних еколошких проблема на теме које немају дугорочни позитивни ефекат на заједницу.
Борба за екологију не сме постати алат политичких обрачуна, јер би у том случају изгубила сваки смисао. Екологија треба да буде последица одговорног планирања и реалних улагања у будућност, а не средство за стицање политичких поена. Само кроз разумно и стратешко планирање, уз подршку грађана, можемо доћи до одрживих решења која ће унапредити наш животни простор, очувати природу и обезбедити здравију животну средину за будуће генерације.
Бајдина падина је идеалан пример како је могуће ускладити урбанизацију и екологију – уз разуман приступ, стручно планирање и дугорочно планирање које узима у обзир потребе заједнице, као и очување природе. Политика свакако може бити савезник у овом процесу, али само када се базира на истинским потребама грађана и очувању природе. Свака политика која није у складу са тим циљевима, води нас ка еколошком и друштвеном суноврату, а таква политика се мора избегавати.
На крају, поставља се кључно питање!
Ко би, разуман и ментално здрав, желео да живи у загађењу, окружен смећем, фекалијама и дивљим депонијама? Ко би свесно желео да уништи шуме које су плућа града и кључне за здрав живот? С друге стране, како ико може веровати да његов комшија, суграђанин или пријатељ прижељкује да уништи природу, да посече шуме и живи у таквој еколошкој катастрофи са својом децом?
Ове поделе које се праве у јавном дискурсу не воде ничему. Екологија није и не сме бити полигон за политичка препуцавања, јер у тој игри сви губимо – и природа и људи. Време је да превазиђемо бесмислене сукобе и коначно схватимо да борба за здравију животну средину није политичка платформа, већ борба за живот достојан сваког од нас.
