KO BI RAZUMAN ŽELEO DA UNIŠTI ŠUME I ŽIVI U ZAGAĐENJU? Bajdina padina kao upozorenje da se zbog politizacije ekologije gubi prava borba za zdraviju sredinu
Ko bi, razuman i mentalno zdrav, želeo da živi u zagađenju, okružen smećem, fekalijama i divljim deponijama? Ko bi svesno želeo da uništi šume koje su pluća grada i ključne za zdrav život? S druge strane, kako iko može verovati da njegov komšija, sugrađanin ili prijatelj priželjkuje da uništi prirodu, da poseče šume i živi u takvoj ekološkoj katastrofi?
Borba za ekologiju u Srbiji postala je neizostavni deo političkog diskursa, ali prečesto se koristi kao sredstvo za skupljanje političkih poena, dok se stvarni ekološki problemi stavljaju u drugi plan. Primer Bajdine padine u Mirijevu savršeno ilustruje kako politizacija ekoloških tema može ugušiti racionalne i održive inicijative koje istinski doprinose i ljudima i životnoj sredini.
Ovaj prostor, trenutno zapušten i prepun divljih deponija, fekalnih voda i korova, ne može da se nazove ekološkom oazom, kako to pokušavaju da predstave neki politički i ekološki aktivisti, već je, nažalost, odraz decenija nemara i nebrige prema životnoj sredini. Pitanje plana detaljne regulacije ovog područja, koje uključuje i infrastrukturni razvoj, pošumljavanje, kao i izgradnju održivih stambenih zona, nažalost nailazi na ozbiljno protivljenje. A šta je iza toga? Najčešće politički motivi, koji nemaju nikakve veze sa brigom za životnu sredinu. Na žalost, ovakve političke igre dovode do toga da se pravi problemi, umesto da se rešavaju, ponovo politizuju, što ugrožava bilo kakve pokušaje stvarne promene i napretka.
Ekologija – sredstvo za manipulaciju ili cilj sam po sebi?
Neosporno je da ekološki aktivizam u poslednjim godinama u Srbiji prečesto služi kao sredstvo za političke obračune, a ne kao instrument za postizanje stvarnih, pozitivnih promena u životnoj sredini. Pitanja poput zaštite prirodnih resursa, očuvanja zelenih površina i održivog urbanističkog razvoja, umesto da se rešavaju na temelju stručnih i naučnih analiza, često postaju samo povod za populističke slogane i političke prepucavanja. Na kraju, upravo ekologija – u onoj meri u kojoj se politički instrumentalizuje – postaje žrtva tih nesuglasica. Umesto da se vodi računa o stvarnim ekološkim problemima, stvara se privid borbe, dok se stvarni problemi stavljaju u drugi plan.
U konkretnom slučaju Bajdine padine, plan detaljne regulacije jasno predviđa očuvanje zelenih površina i njihovo daljnje proširenje. Naime, plan uključuje očuvanje čak 40% prostora za parkove, šume i druge zelene zone, što bi značajno doprinosilo unapređenju životne sredine. Takođe, ovaj plan se bavi i rešavanjem problema divljih deponija, zagađenih voda i nelegalne gradnje koji već godinama ugrožavaju zdravlje ljudi i opštu sigurnost.
Međutim, umesto da se ovakvi pozitivni pomaci podrže, dolazi do opstrukcija sa strane pojedinih ekoloških organizacija koje ovaj plan nazivaju "ugrožavanjem prirode". Ovakva retorika, koja dolazi bez analize stvarnog stanja na terenu, često ignoriše činjenicu da trenutno na tom prostoru ne postoje očuvane šume ni druge ekološke vrednosti, već pretežno smeće i nemar.
Politizacija ekologije ubija pravu borbu za zdraviju životnu sredinu
Ekologija ne bi trebalo da bude pitanje političke podobnosti ili ideoloških razlika, već pitanje koje se tiče svih nas, i to u egzistencijalnom smislu. Pokušaji da se Bajdina padina, uz infrastrukturalna ulaganja i pošumljavanje, konačno transformiše u održivu, ekološki zdravu sredinu, nisu samo administrativni zahtevi. To su ključni koraci ka stvaranju zdravijeg i sigurnijeg prostora za sve nas. U suprotnom, nastavak neodgovornog odnosa prema životnoj sredini, kroz divlje deponije, zagađene vode i nekontrolisanu gradnju, samo će povećati degradaciju prirode i ugroziti kvalitet života. U tom kontekstu, besmisleni i lažni politički sukobi oko "očuvanja prirode", koja već godinama nije ni približno očuvana, samo usmeravaju pažnju sa stvarnih ekoloških problema na teme koje nemaju dugoročni pozitivni efekat na zajednicu.
Borba za ekologiju ne sme postati alat političkih obračuna, jer bi u tom slučaju izgubila svaki smisao. Ekologija treba da bude posledica odgovornog planiranja i realnih ulaganja u budućnost, a ne sredstvo za sticanje političkih poena. Samo kroz razumno i strateško planiranje, uz podršku građana, možemo doći do održivih rešenja koja će unaprediti naš životni prostor, očuvati prirodu i obezbediti zdraviju životnu sredinu za buduće generacije.
Bajdina padina je idealan primer kako je moguće uskladiti urbanizaciju i ekologiju – uz razuman pristup, stručno planiranje i dugoročno planiranje koje uzima u obzir potrebe zajednice, kao i očuvanje prirode. Politika svakako može biti saveznik u ovom procesu, ali samo kada se bazira na istinskim potrebama građana i očuvanju prirode. Svaka politika koja nije u skladu sa tim ciljevima, vodi nas ka ekološkom i društvenom sunovratu, a takva politika se mora izbegavati.
Na kraju, postavlja se ključno pitanje!
Ko bi, razuman i mentalno zdrav, želeo da živi u zagađenju, okružen smećem, fekalijama i divljim deponijama? Ko bi svesno želeo da uništi šume koje su pluća grada i ključne za zdrav život? S druge strane, kako iko može verovati da njegov komšija, sugrađanin ili prijatelj priželjkuje da uništi prirodu, da poseče šume i živi u takvoj ekološkoj katastrofi sa svojom decom?
Ove podele koje se prave u javnom diskursu ne vode ničemu. Ekologija nije i ne sme biti poligon za politička prepucavanja, jer u toj igri svi gubimo – i priroda i ljudi. Vreme je da prevaziđemo besmislene sukobe i konačno shvatimo da borba za zdraviju životnu sredinu nije politička platforma, već borba za život dostojan svakog od nas.
