Звали смо их Кинезима, а Кинези нису: Прича о народу који је дошао у Србију после ВЕЛИКОГ РАТА
Стигли са мигрантима из Русије
Београд је после Првог светског рата постао права метропола, препуна људи који су се, притиснути ратом, сиромаштвом, али и чарима великог града, настанили унутар његових граница.
Међу њима су били и Калмици, припадници западномонголског народа са доњег тока Волге, који су, заједно са руским емигрантима, побегли из своје домовине у страху од бољшевика. Срби су их дочекали, мада никада нису заиста престали да их зову - Кинези.
"Иза мене ће остати булевари, тргови и мостови, а иза мојих критичара неће ништа" Новогодишњи интервју Весића за СД
Горан Весић вечерао са радницима Градске чистоће! (ВИДЕО)
БЕОГРАЂАНИ ВЕЛИКОГ СРЦА: И ове године је одржана традиционална манифестација (ФОТО)
Опис живота друштвене групе која се распала пре више десетлећа и затим се скоро без трагова загубила, веома је тешка. Могућа је, наиме, само делимична реконструкција, која је утолико тежа због скромних или чак непостојећих примарних извора и која се ослања пре свега на усмена предања по сећању посматрача.
За етнолошку струку београдска колонија Калмика занимљива је као пример мале заједнице у космополитском велеграду, као допринос етнолошком изгледу Београда и, коначно, као фрагмент историје Калмика у емиграцији.
Већина Калмика дошла је у Југославију децембра 1920. са групом од 22.000 војника, у пратњи чланова породице. Реч је о делу Врангелових и Деникинових јединица које су, пред продором Црвене армије, еваукисане са Крима и продовима превезене у посебне логоре близу Цариграда, одакле су се распршиле по разним европским и прекоморским земљама.
У тој армији било је пуно донских и кубанских козака са којима су Калмици живели помешани или у тесном суседству (неки козаци су нпр. примили од Калмика и ламаистички облик будизма). За време револуције и грађанског рата Калмици су, под вођством руских и козачких официра, основали два пука, 80. донски џунгарски и 3. донски калмички пук, а делови калмичке коњице налазили су се и на другој страни линије фронта, у јединицама Црвене армије.
Неки Калмици стигли су у Југославију 1922. године, кад су из Владивостока морале да се повуку и последње противбољшевичке јединице.
Главнина руских исељеника у Југославији живела је у Београду. Међу њима је било много припадника аристократије, земљопоседника, предузимача, службеника и официрског кадра; сразмерно бројни били су и људи сељачког порекла, а веома ретки су били представници пролетаријата.
Чињеница је да је после досељења у Београд и друге европске градове немаштина приморала бројне досељенике да се прихвате и тежих физичких послова и да се претворе у неку врсту пролетера; међутим, и поред тога сачували су културнодуховне интересе и потребе својих некадашњих друштвених слојева.
Узимајући у обзир све то, група калмичких бегунаца је већ приликом доласка у Београд представљала најсиромашнији слој руских досељеника, како на материјалном, тако и на друштвено-образовном плану. Јосип Сичи, који је 1932. године посетио београдско насеље Калмика, записао је да су се бавили превозништвом, да су се запошљавали у фабрикама и да су се бавили традиционалним домаћим занатима, као и пољопривредом.
Међу њима готово да и није било интелектуалаца, осим лекара и двојице студената на Београдском универзитету. Због тога је књига београдског Калмика, др Еренжена Хара-Давана о Џингискану и његовом наследству, објављена 1929, представљала изузетно достигнуће. Дело је посвећено 700-годишњици Џингисканове смрти. Аутор је у њему описао почетке и експанзију монголске државе, а посебну пажњу је посветио монголској окупацији Русије и Балкана и доказивао да је она донела и низ позитивних последица.
Првих година после калмичког насељавања у Београду вршило се напорно прилагођавање новој околини, које је било делимично олакшано чињеницом да су сви досељеници Калмици, поред свог калмичког језика, познавали и руски, и тако брже научили српски. Они који су водили порекло са северних предгорја Кавказа познавали су и черкески језик.
Калмички вођа, ламаистички свештеник, убрзо после доласка групе бегунаца у југословенску престоницу замолио је београдског индустријалца и велеопседника Милоша Јачимовића да им омогући запослење у његовој циглани у Малом Мокром Лугу. Он их је запослио и поклонио им земљиште поред свог погона. Од цигле коју су добили бесплатно у предузећу изградили су 20-30 приземних кућа и преселили се у њих из изнајмљених кућа. Сваку кућу су међусобно делиле две или три калмичке породице. Станови су били скромни. Поред кућа биле су баштице, заједнички бунар и заједнички клозет. У овом насељу нису се настанили само они Калмици који су радили у циглани већ и неки њихови рођаци.
Већина Калмика у почетку је радила на ископавању иловаче и на њеном превозу до циглане. Неки од њих су, временом, себи купили коње и остамосталили се; прихватали су се и превожења дрва, угља и сл. Неки од њих су постали кочијаши. Тако су у новој средини настављали традицију узгоја коња, којим су се бавили на донским степама.
Сачували су и неке домаће занате.
ИСТОРИЈСКИ ПЛАН ЗА БЕОГРАД! Трамвај иде на ЛЕВУ ОБАЛУ ДУНАВА, а воз за Сурчин и Обреновац!
БЕОГРАЂАНИ, СПРЕМИТЕ СЕ НА ПРОМЕНЕ: Нема више најлон кеса, а ево шта нећете смети да радите у кући!
Дигитализацијом до школске клупе: Уз "еУпис" будући школарци и бруцоши не размишљају о папирологији (ВИДЕО)
Овде се стварају српски генијалци: Школа која је пионир дигиталног образовања наставља своју мисију (ВИДЕО)
Због дочека се ЗАТВАРАЈУ УЛИЦЕ у Београду: Аутобуси мењају трасе, ПОГЛЕДАЈТЕ АЛТЕРНАТИВЕ (МАПА)