Први генерални план Београда

Београд у време расписивања међународног конкурса за Генерални план

Иако је трансформација Београда из пограничне турске вароши у модерни европски град започета у 19. веку, он је почетак 20. века дочекао без генералног плана. Важност постојања овог документа за даљи развој и уређење града је истакло Удружење српских инжењера и архитеката, које је 1912. године покренуло иницијативу за израду првог Генералног плана Београда. Она је била реализована скоро деценију касније, делом и
услед почетка Првог светског рата. Значајни фактори приликом израде плана била су дешавања која су уследила после рата: оснивање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, чињеница да је Београд постао средиште далеко веће државе и да је требало да одговори новим захтевима који су из тога произлазили, као и могућност проширења града и на леву савску обалу.

Осим тога, Први светски рат је имао велики утицај на изглед Београда и структуру његовог становништа. У рату су порушени значајни јавни објекти, болнице, мостови, железница и саобраћајнице, као и 25% стамбеног фонда, понегде и читави блокови. Број становника је током рата драстично умањен, на испод 50.000, али је до 1921, када је расписан конкурс за Генерални план, више него удвостручен и износио је 112.000 житеља. Међутим, структура становништва је значајно промењена. Из града чиновника, што је био пре рата, Београд се претворио у град радничке класе, а између 65-80% популације је спадало у сиромашне слојеве. То је био Београд чије уређење и изградњу је требало одредити Генералним планом.

Међународни конкурс за израду Генералног плана

Већ у 19. веку је постало уобичајено да се организују конкурси за урбанистичке планове, који су често били међународни, а београдски је уследио после конкурса за планове Беча, Берлина, Цириха, Копенхагена и Париза. Општина је одлуку о расписивању конкурса донела 1919. године. Тада је формиран Одбор за израду програма за стечај о добијању плана за уређење и проширење Београда, са 28 чланова, који су чинили универзитетски професори, представници министарстава и градске управе.

Конкурс који је 1921. објавила Београдска општина је трајао је од 20. августа 1921. до 30. марта 1922. године. На конкурс су стигла 23 рада, из различитих земља: Аустрије, Немачке, Швајцарске, Чехословачке, Мађарске, Румуније и Француске, а само два из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и то из Љубљане и Вршца. Из Београда није послат ниједан рад. Жири, који су чинили поједини чланови Одбора за израду програма, али и представници удружења француских и швајцарских архитеката и инжењера, је донео одлуку да ниједан од пристиглих радова не завређује прву награду. Зато су, у склопу Општине града Београда, у мају 1922, формирани Комисија и Биро за израду Генералног плана. Биро је обављао све техничке послове за потребе Комисије, односно спроводио у дело њене одлуке. Његов шеф је био руски архитекта Ђорђе Павлович Коваљевски, који се често
истиче као једна од најзначајнијих личности за израду Генералног плана.

Генерални план за град Београд 1923–1924.

Генерални план за град Београд је Општина усвојила у августу 1923. и проследила га Министарству грађевина, које га је одобрило у мају 1924. године.
Постоје два сачувана примерка плана, један у Музеју града Београда, а други у Урбанистичком заводу Београда. Музејски примерак је израђен је на плавом озалид папиру, што је у то време био уобичајен начин умножавања планова. Уз његову леву ивицу су дате легенда и попис од 142 објекта и простора јавне намене, који су на самом плану означени бројевима. Уз десну ивицу налазе се потписи чланова Комисије и шефа Бироа, Ђорђа Павловича Коваљевског. На плану је врло прецизно било означено где треба подићи који објекат или целину. Тако је, на пример, железничка станица планирана на простору оивиченом данашњим улицама Карађорђевом, Савском и Булеваром војводе Мишића. Административни центар је био смештен између Калемегдана и Славије, односно Душанове и Немањине улице. Најважније јавне грађевине (државне, општинске, културне, високошколске) требало је да буду распоређене на простору око Народне Скупштине и Ташмајдана. Простор око Храма Св. Саве је био опредељен за црквене објекте, попут Патријаршије, Богословије и Музеја Српске православне цркве. Горњи град Београдске тврђаве је био намењен за потребе војске, али и за подизање споменика и музеја (од планирана четири је реализован само Војни музеј). Ада Циганлија је још пре усвајања плана конципирана као излетиште, а њиме је било предвиђено да Велико ратно острво буде мостом спојено са Београдом и претворено у спортски центар. Топчидер је био намењен за ботаничку башту и зоолошки врт, а стамбена предграђа су позиционирана у правцу према Авали и Раковици. Планирано је и више видиковаца, или тераса, попут оних на Теразијама, Калемегдану или Косанчићевом венцу.

Негирање и непоштовање Генералног плана је уследило убрзо по његовом усвајању, а у њему су подједнако учествовали појединци, градска управа и држава. Неки од упечатљивих примера су: подизања палате Главне поште (данас Уставни суд) на месту предвиђеном за зграду Општине или палате Албанија на месту планираном за Берзу; оријентација зграде Техничког факултета, која је требало да буде чеоно постављена према Рузвелтовој улици; подизање стамбено-пословне зграде уместо зграде Министарства спољних послова на Ташмајдану, или зграде Архива Србије, која је требало да буде смештена на данашњем Булевару ослобођења, у Карнегијевој улици. Иако су током наредних година уследиле многобројне измене и допуне Генералног плана, он је остао на снази све до јуна 1940. године. Тада је Министарство грађевина објавило Уредбу за извођење Регулационог плана града Београда по Идејној скици за регулацију, чиме је Генерални план из 1923–1924. престао да важи.