Понор на Блиском истоку: Трамп је увео Америку у рат који не може добити и из којег се више не може извући

Трамп би евентуално могао да каже да чак ни не зна зашто је напао Иран, али, добро, "циљ је свакако постигнут". Нафта би га лако могла натерати на то. Тржишта прате све из минута у минут, и чим је цена почела да дивља, он је почео да прича о томе како би рат могао брзо да се заврши. Посебно је занимљиво пратити реакције из Европе јер су готово аутоматизоване. Када су Трамп и Нетањаху напали Иран, изненада и подло, док су преговори трајали, нико у Европи није протестовао. Када су бомбардовали основну школу, никакве реакције. Сада када јасно видимо како Томахавк пада на иранску децу, никаквог коментара. Штавише, десет дана смо чули само изјаве које се могу тумачити као подршка, а посебно су лицемерне оне које окрећу стварност наглавачке и приказују Иран као агресора.

Међутим, чим је нафта ескалирала, као да је само тржиште говорило кроз лидере ЕУ - одмах су почели да наглашавају да је ово сукоб који треба што пре окончати, деескалирати и смирити. Русија, с друге стране, са осмехом или озбиљно, тешко је рећи само из писане изјаве, поручује да Европа не треба да брине јер Русија има много расположиве енергије и може слободно да одговори. Наравно, Европа није спремна за такав преокрет (барем не још), али је нервозна и сви савезници који могу да дођу до Трампа на било који начин траже од њега само један одговор - колико ће ово трајати?

Не нужно рат, немају проблем са ратом, то су већ показали. Занима их колико ће трајати криза коју морају директно да осете. Трампов говор синоћ је требало да буде нека врста одговора, али је благо речено рећи да се изгубио у свом објашњењу. Па, у низу контрадикција, рекао је једно - "рат би могао ускоро да се заврши", наслови су то објавили и цена нафте је пала. Важно је имати на уму како тржишта уопште реагују. Све је аутоматизовано. Аутоматски, из секунде у секунду, вести се прате и "филтрирају" како би се сазнало шта ће се десити са нафтом, шта ће се десити са танкерима око Ормуза, нафтним постројењима у Заливу... Захваљујући томе, имамо систем у коме једна Трампова реченица може да обори или подигне цену, у зависности од садржаја.

Али то је само врло танак фластер на кризи која ће само ескалирати јер су САД, а посебно Трамп, навикли да ударају колико год желе, а затим се повлаче чим израчунају да им трошкови више не одговарају. Тако је било прошле године са Ираном током 12-дневног рата. Тако је свакако било и са Венецуелом (што је Трампа заиста охрабрило!), али када је бацио око на Гренланд, већ смо видели колико се лоше заправо носио са изазовом – а није чак ни био велики изазов. Европска унија је тада, помало стидљиво, рекла да ће у случају даље ескалације на Гренланду морати да прибегну пакету економских мера које би директно циљале америчку економију. Буквално дан након Трампа у Давосу, он се брзо повлачи и, за сада, одустаје од свега.

Ово је важан детаљ који показује колико САД воле да практикују хегемонију само док је она неоспоравана. У другим ситуацијама, повлаче се пред "ценом" и ту се гомилају амерички порази, а остаје само политичка реторика и пропаганда.

Кроз цео 21. век, када се мало пажљивије погледа, Америка или гомила неуспехе или демонстрира своју доминацију против ривала који није у стању да озбиљно узврати. Узмимо за пример инвазију на Ирак 2003. године. То је један од највећих америчких неуспеха. Инвазија је изненадила не само Садама Хусеина већ и многе друге геополитичке стручњаке. Зашто уништавати Ирак, који је, барем под Садамом, био највећи непријатељ и кочница иранског утицаја? Готово цео "аргумент" Садамове владавине био је отпор Иранској исламској револуцији, а он је то демонстрирао, уз америчку подршку, у страшном крвавом рату против Ирана 1980-их.

Упркос каснијим "неспоразумима" (ирачка инвазија на Кувајт и први Заливски рат), рушење Ирака, како ће се испоставити, отворило је огромно подручје утицаја за Иран све до Израела. Јасно је да Американци то нису "планирали" у датом тренутку, ни близу. Циљ је био сличан данашњој Трамповој мегаломанији – да се заузме нафта. То је био главни сирови циљ инвазије и окупације Ирака. И шта се десило? На неки начин, оно што се сада поново дешава Американцима. Освојили су Ирак, окупирали Багдад, веровали да је прича завршена, али у ствари је тек почела. Нису могли да верују да ће на крају покрет отпора моћи да их протера, али управо се то десило. На крају, није било кобно за њих никакво напредно оружје или велика војска, већ герилске групе које су се углавном ослањале на такозвани ИДЕ (импровизовани експлозивни уређај). То су заправо били ручно направљени детонатори причвршћени за јефтине мобилне телефоне. Готово без трошкова производње, ови уређаји су нанели такве губитке америчкој војсци да се Америка више није могла носити са њима - посебно у политичком смислу (што је постало кључно у сваком сукобу након Хладног рата). Током Вијетнамског рата, Америка је могла да изгуби велики број војника, али је то представљено као рат "бити или не бити" (који су на крају и изгубили). У 21. веку, Америка не може себи да приушти хиљаде мртвих, систем то не може да поднесе јер не могу да изграде аргумент око таквих губитака. Друга ствар би била да се ратује на граници, као што је случај са Русијом данас, али ти ратови "на другој страни света" не пролазе, само као кратке авантуре или као недодирљивост. Зато нико не "замера" Обами агресију на Либију - јер Либија није могла да се брани, једноставно су је бомбардовали до коначног слома система. Међутим, ни тамо нису добили оно што су намеравали и уместо тога су је оставили као нефункционалну земљу на северу Африке (Европа је стога добила кључну мигрантску руту).

Ратовали су у Авганистану 20 година, наводно да би "спасили земљу од Талибана" - и на крају су их протерали ти исти Талибани. Али Америка је у питању, економски и даље водећа сила на свету и мало ко се усудио да ствари назове правим именом: највећу силу су поразили неумољиви борци који су се често борили боси.

Сирија је такође срушена, али на крају више захваљујући Турској него Америци. Америка је скоро све своје карте ставила на курдски пројекат на истоку. На крају су видели да им је то прескупо, па су се одатле повукли, остављајући Курде на милост и немилост нових исламистичких власти у Дамаску и протурских милитаната. Сада им се то враћа - јер би сада јако волели да "баце" Курде на Иран, али Курди су научили лекцију. Данас ирански Курди честитају новом ајатолаху, јасно стављајући до знања да немају намеру да дестабилизују земљу у којој живе, док сиријски Курди говоре својим курдским комшијама у Ираку да не буду наивни - да ће их на крају САД оставити на цедилу баш као и њих.

Али вратимо се на тренутак на америчко протеривање из Ирака и причу са ИДЕ уређајима. У новој реинкарнацији, то су ирански дронови. Јефтини, масовно произведени у тајним тунелима и под иранским планинама, ко зна колико на дневној бази. Поврх тога, они су модуларни, што значи да се део може саставити на једном месту, део на другом, а спреман за лансирање на трећем.

Американци би морали да уђу у планински Иран са копненим снагама да би физички заузели главне локације, под претпоставком да уопште знају где се налазе. Исто важи и за нуклеарне материјале. Сам Трамп је на неки начин признао да масовно бомбардовање прошле године није уништило ирански нуклеарни програм. Дакле, морали би да уђу са трупама и заузму те локације, и - опет - под претпоставком да заиста знају где се налазе, а ни они ни Мосад нису свемоћни у погледу обавештајних података.

И сада су се суочили са огромном дилемом. Шта ако Иран (као систем) преживи? Да ли би некога заиста изненадило да, након ове агресије, Иран што брже створи нуклеарно оружје? Да ли неко мисли да се Иран икада може вратити за преговарачки сто? И јесте - посредници из Омана су све детаљно објаснили, Иран је буквално био спреман да пристане на огромне уступке који би једном за свагда решили дилему, односно спречили Иран да икада постане нуклеарна војна сила. Сада је Трамп све то разнео и створио катализатор за максималне одбрамбене аргументе Ирана.

И шта сада може да уради? Позови Нетањахуа и реци му - жао ми је, нисмо успели, вероватно ће направити бомбу за недељу дана или нешто више, било би чудно да нису.

А шта онда? Нажалост, такав сценарио тешко да доноси крај сукобу. Прво, САД више не могу да се повуку, осим ако Израел не буде потпуно остављен на цедилу, а свима је јасно да се то неће догодити. Друго, Израел је нуклеарна сила која ће овај развој догађаја протумачити као егзистенцијалну претњу (то већ постоји у израелској војној доктрини: опција Самсон). Уз то, ово је рат где на свакој страни постоје верски екстремисти, не заборавимо то јер би на крају могло да се покаже као одлучујуће. Већ постоје неке гласине да би џамија Ал-Акса у Јерусалиму могла бити детонирана и да је крив "ирански напад", а онда одмах долазе приче о такозваном Трећем храму, затим "крају света"... луди сценарији који су још опаснији од скока цена нафте.

Трамп више не може да се извуче из овога. Може да убије још једног ајатолаха сутра, а нови ће доћи за неколико дана и тако даље. Истовремено, стижу сведочанства да су провладини демонстранти изашли на централни трг у Техерану, да се нису ни померили док се град тресао од америчких бомби. Нико није објаснио Трампу да је таквог непријатеља практично немогуће победити.

Извор: Србија Данас/Адванце