"Латинско значење имена РЕНАТО ми је одредило пут, а самоубиство Бранка Ћопића ЗАУВЕК ПРОМЕНИЛО ЖИВОТ"

Он је алас, чувар реке и људских живота. Љубав према води променила му је живот и дала нову сврху. У својој коноби код Панчевачког моста, поред тога што се бави угоститељством, он и стражари. Очи су му упрте у мост, а руке ка чамцу.

Увек на опрезу, уколико види да је неко прескочио ограду спреман је на још једну борбу са смрћу. Много пута је победио, али било је трагичних исхода.

Он је Ренато Грбић, херој Београда и спасилац оних који решење виде на дну Дунава.

- Не осећам се као херој, осећам се као и сваки нормалан човек који припомогне када затреба. Река је посебна, све се дешава муњевито брзо и битни су минути, река не прашта и она узима. У тим тренуцима све је важно: година, месец, да ли је вода хладна, да ли човек зна да плива, да ли је пао на стомак или леђа - то је као да је пао на бетон. Ми, аласи, ми смо ти који чувамо и мост и све око моста и који можемо да пружимо помоћ - каже Ренато.

Каже да се ни након толико година ништа није променило када види човека у води - и даље се осећа као да срце хоће да искочи из груди.

- Тај адреналин, не из страха, већ из разлога да ли ћу да стигнем на време. Када га шчепам у руке и убацим у чамац ја сам најсрећнији јер знам да сам успео у тој мисији. Осећам се као да ми је ово професија, више нема разлике ради ли се о живом човеку или лешу. Леш вадим као било коју другу ствар.

Рођен је 1961. године, а кум му је дао име Ренато, од латинске речи Ренатус која значи новорођен или поново рођен, некоме дајете нови живот. Поред овога, саговорник објашњава да је јасно да је још једна ствар била јасан показатељ чему ће живот посветити.

- Када сам био момак, забављао сам се са једном девојком, седели смо испод, на клупи, а у том тренутку је Бранко Ћопић је скочио са Бранковог мост. Од тада почињем ја да спашавам.

Сваки поглед нашег саговорника је упрт према мосту, чак и када прелази преко њега.

- Уколико видим да неко стоји, обазирем се, окрећем се, гледам, направим круг, вратим се да видим је ли тај човек ту, ако јесте, долазим у локал, улазим у чамац и онда крстарим испод моста.

Саговорник је испричао један од случајева: човек стоји на мосту, са капуљачом, види се да је болестан, са цигаром у руци која му се тресе.

- Ја му из чамца довикнем „Шта ћеш да урадиш“, а он ми одмахује руком да се померим. Наставим причу са њим, кажем му да имам локал, да дође, да попијемо ракијицу, а он мени и даље показује да се склоним и ја се паркирам испод моста и вежем чамац за стуб, да будем у близини ако скочи. После пола сата, 40 минута, а он и даље стоји на мосту, и ја га опет питам хоће ли се склонити и да идемо код мене на ракију, када ни то није помогло, онда сам звао полицију, па су га покупили.

Како каже, било је доста прилика да стоје људи на мосту, он са братом дежура чамцем док не стигне речна полиција, те онда одустану.

Рената посебно брине једна ствар, а то је то што се на самоубиство одлучује има много младих људи, од 14, 15 година.

- Давно сам спасао две девојке. Једна је имала  16 година, сада на друштвеним мрежама, пошто смо остали у контакту, видим да је срећна и заљубљена, пише књиге, завршила факултет, добила стипендију. Друга је имала 18 година, а њој сам и на свадби био, постала је и мајка. Бар знам да сам урадио праву ствар.

Ренато се првог случаја спашавања сећа и дан данас као да је јуче било.

- Човек моје годиште, ја и брат смо рибарили. Угледао сам нешто у реци  и помислим да је неко бацио смеће у реку. Када смо пришли видео сам да се у јакни нешто кобеља, и да човек хоће да зарони главом, али се одржава на води. Прилазимо му и упитамо га шта то ради, а каже како хоће да се убије - присећа се Грбић, а на памети су му остале и речи које је упутио човеку у води.

- Био је септембарски, леп дан, говорим му да сунце сија, птице певају и кажем му да ми да руку, а он опет зарони главу, али не може јер му перјана јакна брани и из трећег пута убеђивања да ми руку и убацим га у чамац. Доведемо га на место садашњег локала, а тада овде није било ничег, само шума и две рибарске кућице.

Онда је уследила реакција у прича мушкарца из реке: вади отпусне листе из Лазе Лазаревића, узима цигару за цигаром, а Ренато и брат су га пресвукли

- Након тога кренули смо ка полицији која је у то време чувала мост. Идемо кроз шуму, а он ме пита имаш ли неку мотку? Рекох: шта ће ми мотка? А он каже: ма узми и удари ме по глави, ошамути ме. Шокирао сам се.Резервисти су позвали Хитну помоћ и одвели су га.

Ренато жали што не зна шта се десило са свим људима које је спасио, што не зна њихове судбине.

- Једна докторка, неуропсихијатар ми је објаснила да су они мени захвални до краја живота, али их је срамота да ме погледају у лице.

Последњи момак ког се спасио сигурне смрти био је 30 по реду.

- Имао је 26 година. Дошао је на мост,скинуо све са себе и скочио. Мало пре тога ми је зазвонио телефон, син ме је звао и рекао да су из полиције јавили да је неко скочио с моста. Како смо ушли у чамац и кренули чули смо „Ту сам, ту сам“ панично. Како смо стали до њега, он се тако ухватио за чамац, и пребацио се као спортиста. Када сам сазнао колико година има питао сам га шта ће му то, а он каже да је имао личне проблеме и да је желео да разбије свој унутрашњи страх. Довели га ове, обукли га, кажем да му дају чај, а он тражи ракију - говори Ренато и даље под утиском.

Грбић је открио који случај је највише утицао на њега.

- Најупечтљивије ми је било вађење Љиљане Митић која је испред ресторана Мадера убила бившег мужа и ћерку. То ми је било невероватно јер знао сам да вадим двоструког убицу. Она је плутала од Бранковог моста са својих 60 година, мало крупнија у плишаној црној тренерци… Сећам се као данас да је било. Ниједну реч није проговорила, била је у шоку и од пада и од онога што је урадила. Њен поглед је био кроз вас и само се чуло стењање. Довео сам је у локал и звао полицију која је убрзо стигла у великом броју. И после десет дана је умрла од хипотермије.

Добитник је бројних одликовања и награда: за херојство, подвиг године, нај београђанин, власник је почасног пасоша на који је посебно поносан, а пре две године је од Томислава Николића добио орден Милоша Обилића и то му је и најдраже одликовање, које је, како каже, круна на све ово.

Ипак, кроз разговор и даље наглашава да себе не сматра херојем, али да му прија начин на који га људи посматрају, као и њихово поштовање. Прича о њему прешла је границе наше земље, па тако када оде у иностранство и каже ко је људи га препознају, већ су читали о њему.

- Што се наших људи тиче, они долазе и наменски да се упознају са мном, како анонимни тако и познате личности - каже саговорник, не кријући колико му је драго што то изазива код њих.

- Људи ме обожавају! - каже задовољно кроз осмех и додаје: - Посебно је лепо јер ће мојим унуцима сутра, кад мене не буде, остати нешто лепо од деде, да не кажу да им је деда био пијанац и клошар, већ херој.

- Човек ми на фејбуку пре две године пише: "Читајући и гледајући тебе одлучио сам да ти поклоним нови Јамаха скутер који вреди 10.000 евра, са приколицом која кошта око 2.000 евра". Ја у шоку питам је ли то скривена камера, а он ме убеђује да није, да је то мени потребно и да ће ће његов човек доћи код мене. И стварно долази момак, представи се  и замоли ме да кренем са њим до марине да ми преда скутер. Ја и даље нисам веровао. Одем са њим и добијем скутер нов. Када сам се захвалио човеку, само ме је замолио да на скутеру не мењам име "Мали принц".

Ренато открива да то није једини поклон који је добио, већ да му неретко људи донеосе слике, цртеже, песме које му пишу, а он у томе види праву вредност јер неко цени то што ради.

- Један је живот и нема репризу. Треба да га чувамо. Сви ми имамо проблеме, али све је решиво, а породица је ту веома важна. Када ти породица приђе све је лепше и лакше кад неко мисли на тебе, али када те најдражи одбаце, помислиш чему све ово кад ме моји не разумеју и не желе да ми помогну. Мислим да такви случајеви у великом проценту утичи на то да људи дигну руку на себе. Треба да се волимо, пазимо једни на друге и будемо људи. Данас је најтеже бити човек - поручује дунавски стражар и додаје:

- Учимо децу да буду добри, поготову унуке. Мој унук Вања је најстарији, трећи разред, обожава свог деду, хоће да рибаримо, млађи Матеја је маза и мало се још плаши воде, а Уна - њено име значи "једина", нам је мезимица пошто је једина девојчица.