БОЛ МАЈКЕ ПРЕМИНУЛОГ "ДЕЧАКА ЛЕПТИРА": Њена порука натераће вам сузе на очи - "Остаје празнина...и тако цео живот"

Деспот Лазић са мајком / Извор: Фото: Facebook/Sofija Лазиц Ex Скорупан

- Ко те пита да ли си уморан. Ко те пита што је свака његова рана и твоја, што боли њега - боли и тебе, удара право у срце - каже Софија.

Бол мајке за изгубљеним дететом никад не јењава, она постаје само већа. И у сваком дану нешто је подсети на чедо ког више нема. Софија Лазић, коју можда више знамо и као мајку преминулог Деспота, дечака лептира, посебно емотивно прихвата све што се око ње дешава, па и епидемију корона вируса. Ова епидемија вратила ју је тамо где је била 12 година, у карантин са сином.

ЗА ПРИМЕР СВИМА! Ови млади људи су ХЕРОЈИ БАЛКАНА, а њихова прича ће вас одушевити

Давор је написао песмицу за тетку Марину: За њу и наше лекаре корона је само проба... хероји нашег доба

Христина из Пирота је прележала корону, а сада ће бити донор крвне плазме

Иако је свих тих година, док се борила са синовљевом болешћу, можда и прижељкивала неке обичне ствари, као што је време само за њу, сада би све дала да је њен син с њом и у овом карантину.

Дечак је преминуо 11. октобра прошле године, а Софија је своју бол и раније исказивала писаним речима, на свом Фејсбук профилу. И свака реч била је емотивнија од друге. Али, последња њена објава заиста боли.

"Дванаест година сам била у изолацији. Затворена у четири зида са свакодневном борбом за мало биће који си донео на овај свет на жалост болесно, али не твојом кривицом. Ко те пита да ли си уморан, ко те пита да ли ти се спава, ко те пита кад би да прошеташ, као сав нормалан свет да седнес и попијеш кафу негде у граду. Ко те пита да ли си болестан, можеш ли са температуром да издржиш да превијаш ране. Ко те пита што је свака његова рана и твоја, што боли њега - боли и тебе, удара право у срце. Гледаш страшне муке, а беспомоћан си. Желиш да загрлиш своје дете, а не смеш јер и обичан загрљај може да га повреди.

Тата је наравно укључен у борбу, али мора да ради да бисмо могли да преживимо и живимо живот. Једноставно, мораш све, мораш да издржиш, и тако 12 година. Сваки дан, ноћ. Нема одмора, нема "не могу". Мораш и можеш све: да будеш и супруга и мајка, и лекар, и медицинска сестра, и учитељ, и психолог.

А само сам желела да будем мајка, да гајим своје дете које ће одрасти и бити једног дана свој човек. Нажалост, само сан и боли, све тако боли...

Толике године изолације и на крају само празнина.

Сад можеш све, али не желис више ништа... Остале су само сузе да те сете на протекле дане. Остала је слика његових милих очију које гледаш како се гасе и мораш да га пустиш да оде, а желиш ти да одеш уместо њега.

Остаје празнина и тишина која прати твоју будућност, и тако до краја твог живота.

Волим те сине мој."

Деспот је био храбар и насмејан дечак који се с овом изузетно тешком болешћу борио као лав. Булозна епидемолиза од које је боловао је тешка и ретка болест. Изазива велике, болне и крваве ране. Таман кад се једна смири, на другом делу тела - леђима, грудима, рукама, челу, лицу, свуда где има коже, букне нова. Унутрашње органе спопадају пликови, због чега је дечак могао да једе само кашасту храну. Болест не дозвољава правилан рад прстију па су му они и на рукама и на ногама срасли један за други.

И поред тога, овај малени дечак играо се, излазио и пркосио болести колико год је могао. Сањао је да једног дана крене у школу као и сви његови вршњаци, а његов омиљен клуб Партизан даровао му је дрес црно-белих.

"Хало полиција, хитно ми треба торта" Тамара је полицајка која је ОБРАДОВАЛА ЧЕТВОРО МАЛИШАНА и одушевила Србију