ЦРКВА У СТАРОМ СЕЛУ: Капију светиње чувају сени 378 јунака са Цера и Солунског фронта

 Исписана ћирилицом, као и последња писма која су они својим мајкама и драганама, деци и унуцима послали са Колубаре и Солунског фронта, са отачбинских међуша и незнаних чука на којима се крвљу и животом плаћао сан о повратку
у ослобођени завичај. И поновни сусрет са родном кућом и родном њивом.

А било их је 378. Војника, каплара, наредника, официра... Цео један батаљон бесмртног строја. Нестао у грмљавини граната, посмртним маршевима митраљеске ватре и гудурама тада, као и сада, окупираних Проклетија. Највиших и најлепших српских планина.

Двајсетак њих на споменику имају и фотографије. И не зна се који је од тих сељачких синова, тих племића, одраслих чувајући овце и свиње крај Мораве на фотографији лепши. Који изгледа господственије и достојанственије. Као да су, кад су се сликали, знали да се сликају за вечност.

Испуњен сетом и поштовањем, стојим у ставу мирно и читам презимена на спомен обележју које су
1933. подигли „захвални ратници и потомство општине Старе А Џибеговачке“: Шестић, Тодоровић, Вулијанац, Шумаровић, Јелић, Радоњић, Стојадиновић, Савић, Стаменковић, Величковић, Ивановић, Јаношевић, Павловић, Јовановић, Обрадовић...

Старо Село код Велике Плане, историји познатије као Стари А Џибеговац, има две цркве, које ће заједно ускоро напунити три и по века постојања. Скоро па 350 година сведочења о бурним временима у селу које се налази уз Мораву и припада Поморављу, али чији рубни делови се простиру и на брежуљцима који се сматрају Шумадијом.

Прва је надалеко позната Покајница. Српски симбол српске несреће. Симбол братоубиства, злочина и покајања. Ко зна колико пута описана светиња, коју је притиснут кајањем због учешћа у убиству свог кума Карађорђа 1818. године на западним падинама изнад села, у шуми где сунце залази, саградио кнез смедеревске нахије Вујица Вулићевић.

Друга, шест деценија млађа црква, саграђена ближе центру села, тик поред пруге Београд – Скопље, посвећена је Светом Вазнесењу и служи као главна сеоска црква.

Три дана пре цркве у Старом Селу, на пропутовању за Сврљиг, посетио сам Храм светог цара Константина и царице Јелене у Нишу. Светиња саграђена 2013. поводом проглашења хришћанства за равноправну са осталим религијама Римског царства, осваја лепотом модерних, помало западњачких, архитектонских решења, али некако делује празно, као да нема душу. Можда и због „оскудне“ унутрашњости у којој осим иконостаса још увек нема ничег до голих зидова. Црква у Старом Селу је све супротно.

Једноставна, једнокуполна грађевина, чија је основа у облику крста, са полуобличастим сводовима и необичним прозорима, смештена у пространој порти, коју су као орлова крила заштитнички наткрилиле моћне крошње столетних стабала, одише духовношћу и у душу посетиоца уноси мир и спокојство, који своју пуноћу достижу у тишини високих зидова на којима мирују фреске са ликовима православних светитеља.

Међу њима највећу вредност имају иконе на иконостасу које је насликао Ђорђе Крстић, један од најпознатијих изданака српског реалистичког сликарства, и спомен плоча коју су подигли борци легендарног 4. пука Краљевине Србије, постављену 1935. године на којој стоји запис:

„Официрима, подофицирима, капларима и редовима 4. коњичког пука Великог кнеза Константина Константиновића палим за краља и отажбину, ову спомен плочу подигоше другови активни и резервни официри истог пука у спомен двадесетогодишњице боравка у А Џибеговцу“.

Цркву Светог Васнесења пројектовао је Светозар Ивачковић. Започета је 1822, а завршена 1823. године. У време кад је село још увек носило своје старо име А Џибеговац. Иконостас је осликан три
године касније.

У порти недостају још два спомен обележја. Довољно је да то буду и спомен плоче. Прва Старосељцима који су погинули у четницима и партизанима. И послератним чисткама Титових комуниста, затрованих разбојничком пропагандом коју су Москва и Коминтерна после убиства Романових ширили против Србије и српског народа. Друга мештанима који су путем ратника са Цера и Кајмакчалана, путем са којег нема повратка, кренули пре две и по деценије, у ратовима вођеним на
развалинама социјалистичке Југославије.

Веса Новаковић, неустрашиви падобранац 73. падобранске бригаде ЈНА, свој ратни и животни пут завршио је у Земунику код Задра, његовог комшију и саборца Светомира Видића убила је експлозија која је разнела његов патролни чамац на пучини испред Сплита. Оног Сплита који је био легло југословенства, којем су српски студенти подарили ногометни клуб „Хајдук“, симбол тог града, који је приредио величанствени дочек Краљу Александру Карађорђевићу и којег су бивши неразумни Срби потом претворили у легло мржње према свом бившем народу.

На излазу из порте још једном застајем пред спомеником палим јунацима. Гледам фотографије, читам
имена и присећам се стихова Изета Сарајлића, из његове песме „Мостови Мирабо“:

- Било их је 28.
Било их је пет хиљада и 28.
Било их је више него што је икада у једној пјесми било љубави.
Сад би били очеви.
Сад их више нема...
…Нису се вратили.
Преко њихових стријељаних очију прешли су тенкови.
Преко њихових стријељаних очију.
Преко њихових недопјеваних Марсељеза.
Преко њихових изрешетаних илузија.
Сад би били очеви.
Сад их више нема.
На зборном мјесту љубави сад чекају као гробови.