Данас је међународни дан белог штапа: Лазар Булатовић говори о положају слепих и пушта нас у свет који није таман – само другачије осветљен

Када помислимо на слепило, обично замислимо таму, тишину и зависност од других. 

А заправо, многи слепи људи се сами шминкају, кувају, плешу танго, програмирају. 

Неки од њих фотографишу пејзаже које никада нису видели. 

У свету је познат случај слепог фотографа Петеа Екерта, које је након губитка вида наставио да се бави фотографијом. Његова дела излагана су у Њујорку, Берлину, Лондону и Токију.

Један од оних који руши све предрасуде о слепилу је Лазар Булатовић, младић који је од рођења слеп, али својим талентом и снагом духа показује да границе постоје само ако у њих верујемо. 

Лазар је завршио социологију, говори три страна језика, власник је агенције за јавни наступ и презентовање. Ради као консултант за веб приступачност и помаже компанијама да креирају сајтове који су прилагођени особама са инвалидитетом. Генерације миленијалаца га памте по лику Стефана у тинејџерској серији “Приђи ближе”.

Лазар је за портал Србија Данас приближио перспективе слепих и слабовидих људи у савременом друштву.

Србија Данас: Лазаре, ви сте особа остварена на више животних поља. При том, живите са својим хендикепом од рођења. Како наше друштво данас гледа на слепе и слабовиде особе? 

Лазар: Ствари су мање више сличне као пре 10-ак година, с тим да не могу да кажем да су раније биле лоше, па су сада боље. Друштво не доживљава особе са оштећеним видом као некакав проблем који они праве. Ми смо неко ко је ту, живимо у овом друштву, неко је запослен, неко није (већина, нажалост, није). Ми постојимо и друштво нас тако види. Однос људи према нама је пун поштовања, дивљења према ономе што слепи људи постижу, мада је то по мом мишљењу прилично непотребно. Заиста мислим да друштво као друштво цени особе са оштећеним видом, али то и даље не значи да желе да улазе у неке дубље интеракције са нама. То је оно што ја примећујем. Суштински, нико се за слепе “не отима”. Ту и даље има препрека приликом уласка у неке дубље теме, пословне, личне… Раније, када сам био млађи момак често су ме људи заустављали да ме испитују на најразличитије теме из живота слепе особе… Међутим, често се дешавало да када се задовољи знатижеља, људи престану да интерактују и да се друже. 

Србија Данас: Реч “инклузија” се све чешће користи у свакодневној комуникацји. Да ли је код нас довољно заступљена у пракси?

Лазар: Мислим да је заступљена све више, тим пре што је инклузивно образовање сада више доступно него када сам се ја школовао. За мене инклузија значи могућност да слепе и слабовиде особе равноправно партиципирају у што више друштвених сегмената, како личних тако и професионалних.

Србија Данас: Колико је Београд као град приступачан слепим особама приликом свакодневног функционисања – кретања градом, коришћења градског превоза, посете значајним институцијама?

Лазар: Што се тиче самих институција, нисам сигуран колико могу да говорим о њиховој физичкој приступачности, јер нисам има много додирних тачака са њима. Суштински, ту има неколико битних ствари. Раније сте у свим аутобусима имали говорне аутомате са најавама стајалишта. Сада то постоји само у појединим аутобусима. Раније је био изузетак да аутомат не постоји, сада је изузетак да их имамо. Раније сте једноставније, путем СМС поруке или броја телефона могли да проверите када вам долази аутобус. То више није случај. Сада то морате да радите кроз апликацију или да питате некога. Та апликација је делимично прилагођена слепим особама. Помака има. Неретко су ти помаци последица свеукупног прогреса, и онда то “запљусне” и нас. Видим више звучних семафора него пре 5, 10 или 15 година. Има више тактилних стаза.

Србија Данас: Истражујући твоју биографију, наишла сам на податак да си због доживљених непријатности на разговорима за посао одлучио да упловиш у предузетничке воде и отвориш своју агенцију. Који су највећи изазови са којима се слепе особе сусрећу на тржишту рада?

Лазар: Пре свега, ја верујем да доста зависи и од самих слепих особа које у знатном броју случајева још увек немају конкурентна знања која су тражена на тржишту рада. Не кажем да је то случај са свим слепим особама. Има сјајних људи који су се одлично снашли и у приватним и у државним фирмама, али постоји “недовољна квалификованост” да би се испунили захтеви послодавца. То је један пар рукава. Оно што је можда и важније  је да постоји велики степен неповерња послодаваца према ономе што слепе особе могу да ураде. Ја то разумем с обзиром да слепе особе користе рачунаре путем говорних технологија што је велика непознаница за послодавце. Када се све то споји, добије се ситуација да је послодавац неповерљив јер не уочава на који начин би слепа особа могла да допринесе. 

Србија Данас: Био си глумац у тињџерској серији “Приђи ближе”. Уједно се бавиш прилагођавањем сајтова и апликација особама са инвалидитетом. Колико су културни, забавни и медијски садржаји прилагођени слепим особама?

Лазар: Ја генерално ако гледам неке филмове, гледам их сасвим нормално, дакле као што би их гледала и свака друга особа. Ту наилазим на изазове да понекад не могу тачно да закључим шта се догодило. Свакако би било боље када би било више филмова са аудио дескрипцијом. Знам да је РТС једно време имао тако нешто. Надамо се да ће кроз вештачку интелигенцију генерисање аудио дескрипције бити и јефтиније и доступније. Такође, оно са чиме се често суочавам је дигитална неприступачност приликом куповине карата преко интернета. Често су ти сајтови и за мене који се сматрам напредним корисником технологија, заиста неприступачни у смислу одабира седишта и куповине карата. 

Србија Данас: Глума често подразумева “улазак у туђу кожу”. Када би наше друштво могло да уђе у кожу слепе или слабовиде особе, шта је оно што би могло да научи?

Лазар: Мислим да бисте научили невероватне и иновативне начине за превазилажење свакодневних животних изазова. Морали бисте да радите на стварима које неким људима делују лако и једноставно, али суштински нису. Мислим да би људи заиста научили како да пронађу креативна решења за превазилажење многих животних препрека.

Осврт на статистику

Процене Светске здравствене организације говоре да у свету живи више од 2,2 милијарде људи са оштећењем вида. 

Од тога, код половине случајева губитак вида се могао спречити правовременом превенцијом или лечењем. 

У Србији, према подацима Савеза слепих Србије, више од 12.000 особа има озбиљно оштећење вида, а њихов свакодневни живот и даље је отежан бројним баријерама – од неприступачних улица и јавних институција, до недостатка литературе на Брајевом писму или неприлагођених дигиталних садржаја.