Danas je međunarodni dan belog štapa: Lazar Bulatović govori o položaju slepih i pušta nas u svet koji nije taman – samo drugačije osvetljen

Kada pomislimo na slepilo, obično zamislimo tamu, tišinu i zavisnost od drugih. 

A zapravo, mnogi slepi ljudi se sami šminkaju, kuvaju, plešu tango, programiraju. 

Neki od njih fotografišu pejzaže koje nikada nisu videli. 

U svetu je poznat slučaj slepog fotografa Petea Ekerta, koje je nakon gubitka vida nastavio da se bavi fotografijom. Njegova dela izlagana su u Njujorku, Berlinu, Londonu i Tokiju.

Jedan od onih koji ruši sve predrasude o slepilu je Lazar Bulatović, mladić koji je od rođenja slep, ali svojim talentom i snagom duha pokazuje da granice postoje samo ako u njih verujemo. 

Lazar je završio sociologiju, govori tri strana jezika, vlasnik je agencije za javni nastup i prezentovanje. Radi kao konsultant za veb pristupačnost i pomaže kompanijama da kreiraju sajtove koji su prilagođeni osobama sa invaliditetom. Generacije milenijalaca ga pamte po liku Stefana u tinejdžerskoj seriji “Priđi bliže”.

Lazar je za portal Srbija Danas približio perspektive slepih i slabovidih ljudi u savremenom društvu.

Srbija Danas: Lazare, vi ste osoba ostvarena na više životnih polja. Pri tom, živite sa svojim hendikepom od rođenja. Kako naše društvo danas gleda na slepe i slabovide osobe? 

Lazar: Stvari su manje više slične kao pre 10-ak godina, s tim da ne mogu da kažem da su ranije bile loše, pa su sada bolje. Društvo ne doživljava osobe sa oštećenim vidom kao nekakav problem koji oni prave. Mi smo neko ko je tu, živimo u ovom društvu, neko je zaposlen, neko nije (većina, nažalost, nije). Mi postojimo i društvo nas tako vidi. Odnos ljudi prema nama je pun poštovanja, divljenja prema onome što slepi ljudi postižu, mada je to po mom mišljenju prilično nepotrebno. Zaista mislim da društvo kao društvo ceni osobe sa oštećenim vidom, ali to i dalje ne znači da žele da ulaze u neke dublje interakcije sa nama. To je ono što ja primećujem. Suštinski, niko se za slepe “ne otima”. Tu i dalje ima prepreka prilikom ulaska u neke dublje teme, poslovne, lične… Ranije, kada sam bio mlađi momak često su me ljudi zaustavljali da me ispituju na najrazličitije teme iz života slepe osobe… Međutim, često se dešavalo da kada se zadovolji znatiželja, ljudi prestanu da interaktuju i da se druže. 

Srbija Danas: Reč “inkluzija” se sve češće koristi u svakodnevnoj komunikacji. Da li je kod nas dovoljno zastupljena u praksi?

Lazar: Mislim da je zastupljena sve više, tim pre što je inkluzivno obrazovanje sada više dostupno nego kada sam se ja školovao. Za mene inkluzija znači mogućnost da slepe i slabovide osobe ravnopravno participiraju u što više društvenih segmenata, kako ličnih tako i profesionalnih.

Srbija Danas: Koliko je Beograd kao grad pristupačan slepim osobama prilikom svakodnevnog funkcionisanja – kretanja gradom, korišćenja gradskog prevoza, posete značajnim institucijama?

Lazar: Što se tiče samih institucija, nisam siguran koliko mogu da govorim o njihovoj fizičkoj pristupačnosti, jer nisam ima mnogo dodirnih tačaka sa njima. Suštinski, tu ima nekoliko bitnih stvari. Ranije ste u svim autobusima imali govorne automate sa najavama stajališta. Sada to postoji samo u pojedinim autobusima. Ranije je bio izuzetak da automat ne postoji, sada je izuzetak da ih imamo. Ranije ste jednostavnije, putem SMS poruke ili broja telefona mogli da proverite kada vam dolazi autobus. To više nije slučaj. Sada to morate da radite kroz aplikaciju ili da pitate nekoga. Ta aplikacija je delimično prilagođena slepim osobama. Pomaka ima. Neretko su ti pomaci posledica sveukupnog progresa, i onda to “zapljusne” i nas. Vidim više zvučnih semafora nego pre 5, 10 ili 15 godina. Ima više taktilnih staza.

Srbija Danas: Istražujući tvoju biografiju, naišla sam na podatak da si zbog doživljenih neprijatnosti na razgovorima za posao odlučio da uploviš u preduzetničke vode i otvoriš svoju agenciju. Koji su najveći izazovi sa kojima se slepe osobe susreću na tržištu rada?

Lazar: Pre svega, ja verujem da dosta zavisi i od samih slepih osoba koje u znatnom broju slučajeva još uvek nemaju konkurentna znanja koja su tražena na tržištu rada. Ne kažem da je to slučaj sa svim slepim osobama. Ima sjajnih ljudi koji su se odlično snašli i u privatnim i u državnim firmama, ali postoji “nedovoljna kvalifikovanost” da bi se ispunili zahtevi poslodavca. To je jedan par rukava. Ono što je možda i važnije  je da postoji veliki stepen nepovernja poslodavaca prema onome što slepe osobe mogu da urade. Ja to razumem s obzirom da slepe osobe koriste računare putem govornih tehnologija što je velika nepoznanica za poslodavce. Kada se sve to spoji, dobije se situacija da je poslodavac nepoverljiv jer ne uočava na koji način bi slepa osoba mogla da doprinese. 

Srbija Danas: Bio si glumac u tinjdžerskoj seriji “Priđi bliže”. Ujedno se baviš prilagođavanjem sajtova i aplikacija osobama sa invaliditetom. Koliko su kulturni, zabavni i medijski sadržaji prilagođeni slepim osobama?

Lazar: Ja generalno ako gledam neke filmove, gledam ih sasvim normalno, dakle kao što bi ih gledala i svaka druga osoba. Tu nailazim na izazove da ponekad ne mogu tačno da zaključim šta se dogodilo. Svakako bi bilo bolje kada bi bilo više filmova sa audio deskripcijom. Znam da je RTS jedno vreme imao tako nešto. Nadamo se da će kroz veštačku inteligenciju generisanje audio deskripcije biti i jeftinije i dostupnije. Takođe, ono sa čime se često suočavam je digitalna nepristupačnost prilikom kupovine karata preko interneta. Često su ti sajtovi i za mene koji se smatram naprednim korisnikom tehnologija, zaista nepristupačni u smislu odabira sedišta i kupovine karata. 

Srbija Danas: Gluma često podrazumeva “ulazak u tuđu kožu”. Kada bi naše društvo moglo da uđe u kožu slepe ili slabovide osobe, šta je ono što bi moglo da nauči?

Lazar: Mislim da biste naučili neverovatne i inovativne načine za prevazilaženje svakodnevnih životnih izazova. Morali biste da radite na stvarima koje nekim ljudima deluju lako i jednostavno, ali suštinski nisu. Mislim da bi ljudi zaista naučili kako da pronađu kreativna rešenja za prevazilaženje mnogih životnih prepreka.

Osvrt na statistiku

Procene Svetske zdravstvene organizacije govore da u svetu živi više od 2,2 milijarde ljudi sa oštećenjem vida. 

Od toga, kod polovine slučajeva gubitak vida se mogao sprečiti pravovremenom prevencijom ili lečenjem. 

U Srbiji, prema podacima Saveza slepih Srbije, više od 12.000 osoba ima ozbiljno oštećenje vida, a njihov svakodnevni život i dalje je otežan brojnim barijerama – od nepristupačnih ulica i javnih institucija, do nedostatka literature na Brajevom pismu ili neprilagođenih digitalnih sadržaja.