Данас је Свети Стефан, трећи дан Божића и једна од најчешћих слава у Србији: Посебан обичај везује се за божићну сламу

Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Свети Стефан је и једна од распрострањенијих слава, а светкује се трећег дан Божића, најрадоснијег хришћанског празника дана рођењена Исуса Христа.

Стефан је био први од седам ђакона, које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиромашних у Јерусалиму. Зато је назван архиђаконом. Био је Јеврејин који је живео у грчким областима Римског царства.

Православна црква, трећег дана Божића, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.

Свети Стефан, први хришћански мученик – Првомученик, пострадао је годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, у истој години када се Христос вазнео на небо. Назива се Архиђаконом јер је био први међу седморицом ђакона које су апостоли поставили да служе сиромашнима у Јерусалиму.

Надахнут Духом Светим, чинио је чудеса и снажно проповедао истину да је Исус Христос Месија. Због тога је изазвао гнев јеврејских старешина, који су га лажно оптужили за хулу и извели на суђење. На суду је јасно изложио историју Израиља и сведочио о Христу, што је додатно разјарило његове судије.

Када је рекао да види небеса отворена и Сина Човечјег с десне стране Бога, изведен је из града и каменован. Међу присутнима био је и Савле, каснији апостол Павле. Мучеништву су издалека присуствовали Пресвета Богородица и свети Јован Богослов.

Свети Стефан је пострадао са нешто више од 30 година, а његове последње речи биле су:
"Господе, не урачунај им грех овај."

Његово страдање остало је трајни пример вере и сведочанство да је "крв мученика семе Цркве".

Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године. Ово је једна од распрострањенијих слава на нашим просторима, а значајна је и због тога јер је прва након Божића.

За њу се везује неколико обичаја - тог дана се износи божићна слама из куће која се претходно пажљиво помете. Она се никако не баца јер се верује у њену плодотворну моћ, већ се ставља у воћњак, пчелињак или привредне зграде. Метла се више не користи за друге сврхе већ се чува у кући јер се верује да она доноси здравље. У Банату и Срему су божићну сламу уклањали већ одмах по поноћи на Стевањдан.

Сламу су уклањале жене, по правилу ћутећи – да се не чује како одлази Божић. Негде су то жене радиле и наге, јер је постојало веровање да тако у кући неће бити бува.