Девојка (19) која је преживела "дискотеку смрти" у Кочанима описала како је изгледала борба за живот: Била сам амбициозна, а сада само желим да сам добро
Борба - то је оно што преостаје.
Ништа друго. И остали преживели, и родитељи који су изгубили децу, свако од нас носи камен о врату који може и мора да понесе - речи су Надалине Грозданове, девојке, практично још детета, од 19 лета која је преживела дискотеку смрти у Кочанима.
И која ће заувек на лицу и на срцу носити тај 16. март 2025. Дан који је однео 63 живота. Невина, тек настала.
Нови Београд. Дан је тмуран и кишовит. Елегантна ординација др Јасмине Козарев. Коначно разговор. За девојке из Кочана које лечи одавно знам. Чекала сам да буду кадре да причају. Улази она - топле браон очи и широк осмех. Велика девојчица. Покривена, завијене главе. Мањи ожиљци избијају по образима и говоре да је оно најгоре испод завоја. Надалина. Асоцира на чувену песму Оливера Драгојевића. Ретко име, посебно за Македонију. Рођена 2006, добија га по баки Нади, али тако да је прилагођено 21. веку. Истом оном у ком ће доживети незамисливу трагедију.
Живот ученице завршне године средње стручне школе за хемију и технологију био је савршен. Ђак је генерације. Свестрана, свира клавир, наступа са школским оркестром. Дете лекара планира да упише медицину... Све иде како треба. До 16. марта.
- Била је субота, славимо 19. рођендан најбоље другарице код ње. А потом нас пет одлазимо на наступ ДНК групе. У почетку је све било нормално. Ди-џеј па бенд ДНК. Крцато, ми смо неки трећи ред од бине. Укључује се и пиротехника, све је уобичајено. Не обраћамо пажњу. А онда, у року од минута, пламен је свуда - прича Надалина.
Тон јој је смирен, раван, као да говоримо о свакодневним стварима, ћаскамо.
- Јуримо ка излазу, једном једином, а нас је више од 600. Сви на врата. Гужва. Другарице су успеле да изађу, ја не. Креће панични напад, онесвешћујем се. Последња слика ми је како људи вриште, покушавају да изађу. Кад сам дошла к себи, све је било тамно. Нисам ни била свесна да се десило нешто озбиљно. Може бити да подсвесно покушавам да избришем све што сам видела, да не памтим ништа. Кад сам отворила очи, само сам знала да сам заглављена и да морам да изађем. Хаос. Ни сама не знам како сам успела, ако верујете. То је нека виша сила, то није нешто што можеш да урадиш сам. Сећам се да сам прошла кроз врата, али шта је било око мене - не. Све је избрисано - казује Надалина док врата ординације полако отвара Санела, другарица по муци.
Учитељица Санела Давиткова
Столе ме је храбрио, а он није издржао
И мимо свега насмејана је Санела Давиткова, двадесетшестогодишња учитељица из Кочана. Радовала се том изласку. ДНК јој је био омиљени бенд.
- Били смо тачно испред бине, баш испод пиротехнике. Испрва пламен нисмо ни схватили озбиљно, мислили смо да је део наступа. Све док певач није викнуо: "Излазите сви!" Скоро цело моје друштво је успело да изађе, али нас троје смо се заглавили на самим вратима. Од изласка ме је делио само корак. Кад сам осетила врео ваздух, инстинктивно сам ставила руке преко лица - казује Санела, којој је, захваљући томе, лице прилично очувано у гротлу пакла, али руке показују трагове пламене немани:
- Даље се ничега не сећам, мислим да сам се онесвестила на трен. Нисам могла да дишем. Кад сам се пробудила - заглављена. Људи натрпани једни преко других. У тој гужви и вриштању, прво што видех пред вратима био је мој дечко. Дозивала сам га, али није ме препознао, сви смо били гарави. Ипак ме је после чуо. Не знам како је успео да ме извуче. Оставио ме је испред дискотеке и отишао по другаре, обојица су извучени. Столе, један од њих, кога сам много волела, био је напред у колима Хитне помоћи која ме је одвезла. Био је много храбар. Све време ми је говорио да ће све бити у реду. А он на крају није издржао, преминуо је у Београду.
Након кратког боравка у Солуну вратила се кући. Много је било тешко, ожиљци, све... Али навикава се. И ради.
- Ђаци су ме у почетку чудно гледали. Сад је све у реду - уз осмех ће млада учитељица милог лица.
Везала их је иста ноћ, иста трагедија. А сад и иста докторка, код које ласерима покушавају да униште трагове ватре по кожи. Слуша Надалину.
- Стигла сам до болнице, разговарала с родитељима и буквално функционисала потпуно нормално. Али ништа не памтим, то је неки шок - наставиће девојка са именом из песме, која је потом пребачена у Солун. Ту ће бити 75 дана - са опекотинама по врату, вилици, левој руци, која је сада у рукавици.
- Кад сам се у Грчкој пробудила из коме, након операција и свега, уопште нисам знала зашто сам у болници. А онда, још на интензивној нези, родитељи су ми казали шта се десило, колико је настрадалих. Захвална сам им, то је најисправније. Тада схватам размере трагедије и да су настрадали и људи које знам. Схватам да сам изгубила пријатеље, другаре - сад почиње да плаче.
Тако људски. Нормално. Докторка је грли.
- Како време пролази, схватиш да их стварно нема. Није лако борити се Ss тим сваки дан. Стално. Али преостаје само борба. Ово ми је животна лекција. Сад схватам колико је пролазно све што сам мислила да вреди.Била сам много амбициозна, давала све од себе за дан кад ћу имати ту титулу ђака генерације, што сам и добила. Али знате колико вреди та титула на интензивној нези?! Ништа! Само желим да сам добро. Само на то мислим, ни на шта друго. Све ће у животу да се постигне, само да си здрав и жив и да су уз тебе твоји ближњи. Ништа друго не треба. То је та разлика. А човек није свестан да је то суштина - сузе не стају.
Другарице из дискотеке су, хвала богу, добро. Уписале факултет. Она је паузирала годину. Физикална, вежбе, третмани сваки дан, откако очи отвори... Па у догледно време опет операције. Ако буде добро, наредне године ће на студије. На медицину. Као родитељи. Мајка интерниста, отац гинеколог. А од пре три недеље и градоначелник Кочана. Града који је умро 16. марта. Дана који ће Надалини можда и професионални пут одредити.
Др Јасмина Козарев
Чак 35 година радим, али оволике повреде сам ретко виђала
Др Јасмина Козарев се чак 35 година бави лечењем опекотина и ожиљака.
- Ипак, ретко сам виђала тако опсежне повреде и ожиљке као код девојака из Кочана. Срећа у несрећи је њихова младост и могућност регенерације, што је огромна ствар, као и воља за животом и вера да ће бити добро - казује др Козарев, код које је Надалина дошла након што је ишла код немачких и америчких стручњака.
- Имам утисак да смо "кликнуле" на један, зато што јој нисам нудила инстант решење и нисам рекла да ће све бити у реду, већ да нас чека заједничка борба којом ћемо доћи до решења. Прогнозе су јако добре. Сазревање ожиљака траје годину дана и што пре треба кренути с третманима, већ први, други месец након повређивања. Тада много можете утицати на преобликовање самог ожиљка, на васкуларну компоненту, количину колагена и еластина у ожиљку и процес ожиљавања свести на минимум, а направити добру репарацију ткива.
Ожиљци близу зглобова могу довести до скраћења коже и тетива, па је и ту рехабилитација екстремно важна да би се потпуно очувао покрет.
- Ласери раде вишеструке технике регенерације ткива. Унутарћелијске структуре (митохондрије) производе екстремну количину кисеоника након првог ласерског пролаза, те на тој зони добијате нагли раст природних ћелија из ваше матичне ћелије која је још у кожи. Други корак је затварање новостворених крвних судова насталих због хроничног запаљења, а услед опекотина. Тиме смањујете васкуларни волумен, односно количину крвних судова у самом ожиљку, који сплашњава, бива мање црвен, што је индиректан сигнал да престане екстремна продукција колагена на том месту. Ожиљак постаје мањи, тањи, спушта се у раван коже и постаје еластичан. Трећа ласерска фаза је разбијање већ постојећег колагена у тако тврдом ожиљку - објашњава др Козарев поступак, али и истиче да ће помоћи колегама у Северној Македонији у обуци за ласерске процедуре када купе ласере, јер неколико десетина деце из Кочана треба да има нормалан живот после свега што се десило.
- Дерматологија ми је засад фаворит. Гледајући како то моја докторка ради, и сама желим исто. Кад сам први пут ушла у ординацију, показала је мајчински инстинкт, дала ми утеху и наду, а ту је и обавезна стручност - говори Надалина док окреће прстен на десној руци.
- Поклон од некога ко ми много значи и ко је уз мене - рећи ће девојка која и прати суђење за ову невиђену трагедију и тражи да "правда донесе шта треба да донесе".
И на концу свесна је, тако млада, а тако рано сазрела, свега.
- Можда и нема шансе да се скроз опоравим. Али 50 одсто да се среде ране, 50 одсто да све прихватим и биће да ћу сто посто да победим!
Лекција за све нас... Само да се сетимо кад вриштимо за глупости.
Србија Данас/Курир
