Devojka (19) koja je preživela "diskoteku smrti" u Kočanima opisala kako je izgledala borba za život: Bila sam ambiciozna, a sada samo želim da sam dobro
Borba - to je ono što preostaje.
Ništa drugo. I ostali preživeli, i roditelji koji su izgubili decu, svako od nas nosi kamen o vratu koji može i mora da ponese - reči su Nadaline Grozdanove, devojke, praktično još deteta, od 19 leta koja je preživela diskoteku smrti u Kočanima.
I koja će zauvek na licu i na srcu nositi taj 16. mart 2025. Dan koji je odneo 63 života. Nevina, tek nastala.
Novi Beograd. Dan je tmuran i kišovit. Elegantna ordinacija dr Jasmine Kozarev. Konačno razgovor. Za devojke iz Kočana koje leči odavno znam. Čekala sam da budu kadre da pričaju. Ulazi ona - tople braon oči i širok osmeh. Velika devojčica. Pokrivena, zavijene glave. Manji ožiljci izbijaju po obrazima i govore da je ono najgore ispod zavoja. Nadalina. Asocira na čuvenu pesmu Olivera Dragojevića. Retko ime, posebno za Makedoniju. Rođena 2006, dobija ga po baki Nadi, ali tako da je prilagođeno 21. veku. Istom onom u kom će doživeti nezamislivu tragediju.
Život učenice završne godine srednje stručne škole za hemiju i tehnologiju bio je savršen. Đak je generacije. Svestrana, svira klavir, nastupa sa školskim orkestrom. Dete lekara planira da upiše medicinu... Sve ide kako treba. Do 16. marta.
- Bila je subota, slavimo 19. rođendan najbolje drugarice kod nje. A potom nas pet odlazimo na nastup DNK grupe. U početku je sve bilo normalno. Di-džej pa bend DNK. Krcato, mi smo neki treći red od bine. Uključuje se i pirotehnika, sve je uobičajeno. Ne obraćamo pažnju. A onda, u roku od minuta, plamen je svuda - priča Nadalina.
Ton joj je smiren, ravan, kao da govorimo o svakodnevnim stvarima, ćaskamo.
- Jurimo ka izlazu, jednom jedinom, a nas je više od 600. Svi na vrata. Gužva. Drugarice su uspele da izađu, ja ne. Kreće panični napad, onesvešćujem se. Poslednja slika mi je kako ljudi vrište, pokušavaju da izađu. Kad sam došla k sebi, sve je bilo tamno. Nisam ni bila svesna da se desilo nešto ozbiljno. Može biti da podsvesno pokušavam da izbrišem sve što sam videla, da ne pamtim ništa. Kad sam otvorila oči, samo sam znala da sam zaglavljena i da moram da izađem. Haos. Ni sama ne znam kako sam uspela, ako verujete. To je neka viša sila, to nije nešto što možeš da uradiš sam. Sećam se da sam prošla kroz vrata, ali šta je bilo oko mene - ne. Sve je izbrisano - kazuje Nadalina dok vrata ordinacije polako otvara Sanela, drugarica po muci.
Učiteljica Sanela Davitkova
Stole me je hrabrio, a on nije izdržao
I mimo svega nasmejana je Sanela Davitkova, dvadesetšestogodišnja učiteljica iz Kočana. Radovala se tom izlasku. DNK joj je bio omiljeni bend.
- Bili smo tačno ispred bine, baš ispod pirotehnike. Isprva plamen nismo ni shvatili ozbiljno, mislili smo da je deo nastupa. Sve dok pevač nije viknuo: "Izlazite svi!" Skoro celo moje društvo je uspelo da izađe, ali nas troje smo se zaglavili na samim vratima. Od izlaska me je delio samo korak. Kad sam osetila vreo vazduh, instinktivno sam stavila ruke preko lica - kazuje Sanela, kojoj je, zahvaljući tome, lice prilično očuvano u grotlu pakla, ali ruke pokazuju tragove plamene nemani:
- Dalje se ničega ne sećam, mislim da sam se onesvestila na tren. Nisam mogla da dišem. Kad sam se probudila - zaglavljena. Ljudi natrpani jedni preko drugih. U toj gužvi i vrištanju, prvo što videh pred vratima bio je moj dečko. Dozivala sam ga, ali nije me prepoznao, svi smo bili garavi. Ipak me je posle čuo. Ne znam kako je uspeo da me izvuče. Ostavio me je ispred diskoteke i otišao po drugare, obojica su izvučeni. Stole, jedan od njih, koga sam mnogo volela, bio je napred u kolima Hitne pomoći koja me je odvezla. Bio je mnogo hrabar. Sve vreme mi je govorio da će sve biti u redu. A on na kraju nije izdržao, preminuo je u Beogradu.
Nakon kratkog boravka u Solunu vratila se kući. Mnogo je bilo teško, ožiljci, sve... Ali navikava se. I radi.
- Đaci su me u početku čudno gledali. Sad je sve u redu - uz osmeh će mlada učiteljica milog lica.
Vezala ih je ista noć, ista tragedija. A sad i ista doktorka, kod koje laserima pokušavaju da unište tragove vatre po koži. Sluša Nadalinu.
- Stigla sam do bolnice, razgovarala s roditeljima i bukvalno funkcionisala potpuno normalno. Ali ništa ne pamtim, to je neki šok - nastaviće devojka sa imenom iz pesme, koja je potom prebačena u Solun. Tu će biti 75 dana - sa opekotinama po vratu, vilici, levoj ruci, koja je sada u rukavici.
- Kad sam se u Grčkoj probudila iz kome, nakon operacija i svega, uopšte nisam znala zašto sam u bolnici. A onda, još na intenzivnoj nezi, roditelji su mi kazali šta se desilo, koliko je nastradalih. Zahvalna sam im, to je najispravnije. Tada shvatam razmere tragedije i da su nastradali i ljudi koje znam. Shvatam da sam izgubila prijatelje, drugare - sad počinje da plače.
Tako ljudski. Normalno. Doktorka je grli.
- Kako vreme prolazi, shvatiš da ih stvarno nema. Nije lako boriti se Ss tim svaki dan. Stalno. Ali preostaje samo borba. Ovo mi je životna lekcija. Sad shvatam koliko je prolazno sve što sam mislila da vredi.Bila sam mnogo ambiciozna, davala sve od sebe za dan kad ću imati tu titulu đaka generacije, što sam i dobila. Ali znate koliko vredi ta titula na intenzivnoj nezi?! Ništa! Samo želim da sam dobro. Samo na to mislim, ni na šta drugo. Sve će u životu da se postigne, samo da si zdrav i živ i da su uz tebe tvoji bližnji. Ništa drugo ne treba. To je ta razlika. A čovek nije svestan da je to suština - suze ne staju.
Drugarice iz diskoteke su, hvala bogu, dobro. Upisale fakultet. Ona je pauzirala godinu. Fizikalna, vežbe, tretmani svaki dan, otkako oči otvori... Pa u dogledno vreme opet operacije. Ako bude dobro, naredne godine će na studije. Na medicinu. Kao roditelji. Majka internista, otac ginekolog. A od pre tri nedelje i gradonačelnik Kočana. Grada koji je umro 16. marta. Dana koji će Nadalini možda i profesionalni put odrediti.
Dr Jasmina Kozarev
Čak 35 godina radim, ali ovolike povrede sam retko viđala
Dr Jasmina Kozarev se čak 35 godina bavi lečenjem opekotina i ožiljaka.
- Ipak, retko sam viđala tako opsežne povrede i ožiljke kao kod devojaka iz Kočana. Sreća u nesreći je njihova mladost i mogućnost regeneracije, što je ogromna stvar, kao i volja za životom i vera da će biti dobro - kazuje dr Kozarev, kod koje je Nadalina došla nakon što je išla kod nemačkih i američkih stručnjaka.
- Imam utisak da smo "kliknule" na jedan, zato što joj nisam nudila instant rešenje i nisam rekla da će sve biti u redu, već da nas čeka zajednička borba kojom ćemo doći do rešenja. Prognoze su jako dobre. Sazrevanje ožiljaka traje godinu dana i što pre treba krenuti s tretmanima, već prvi, drugi mesec nakon povređivanja. Tada mnogo možete uticati na preoblikovanje samog ožiljka, na vaskularnu komponentu, količinu kolagena i elastina u ožiljku i proces ožiljavanja svesti na minimum, a napraviti dobru reparaciju tkiva.
Ožiljci blizu zglobova mogu dovesti do skraćenja kože i tetiva, pa je i tu rehabilitacija ekstremno važna da bi se potpuno očuvao pokret.
- Laseri rade višestruke tehnike regeneracije tkiva. Unutarćelijske strukture (mitohondrije) proizvode ekstremnu količinu kiseonika nakon prvog laserskog prolaza, te na toj zoni dobijate nagli rast prirodnih ćelija iz vaše matične ćelije koja je još u koži. Drugi korak je zatvaranje novostvorenih krvnih sudova nastalih zbog hroničnog zapaljenja, a usled opekotina. Time smanjujete vaskularni volumen, odnosno količinu krvnih sudova u samom ožiljku, koji splašnjava, biva manje crven, što je indirektan signal da prestane ekstremna produkcija kolagena na tom mestu. Ožiljak postaje manji, tanji, spušta se u ravan kože i postaje elastičan. Treća laserska faza je razbijanje već postojećeg kolagena u tako tvrdom ožiljku - objašnjava dr Kozarev postupak, ali i ističe da će pomoći kolegama u Severnoj Makedoniji u obuci za laserske procedure kada kupe lasere, jer nekoliko desetina dece iz Kočana treba da ima normalan život posle svega što se desilo.
- Dermatologija mi je zasad favorit. Gledajući kako to moja doktorka radi, i sama želim isto. Kad sam prvi put ušla u ordinaciju, pokazala je majčinski instinkt, dala mi utehu i nadu, a tu je i obavezna stručnost - govori Nadalina dok okreće prsten na desnoj ruci.
- Poklon od nekoga ko mi mnogo znači i ko je uz mene - reći će devojka koja i prati suđenje za ovu neviđenu tragediju i traži da "pravda donese šta treba da donese".
I na koncu svesna je, tako mlada, a tako rano sazrela, svega.
- Možda i nema šanse da se skroz oporavim. Ali 50 odsto da se srede rane, 50 odsto da sve prihvatim i biće da ću sto posto da pobedim!
Lekcija za sve nas... Samo da se setimo kad vrištimo za gluposti.
Srbija Danas/Kurir
