МИСТЕРИЈА ДВА ГРОБА ЛАЗАРОВОГ СИНА: Коме не одговара да мошти великог српског јунака буду пронађене?

Црква сматра да је син кнеза Лазара сахрањен у манастиру Копорин, док научници, поткрепљени ДНК анализама, сматрају да средњовековни владар почива у манастиру Манасија.

Изненадна смрт значајне личности и сахрана на брзину, два скелета непознатог порекла од којих је бар један сахрањен испод надгробне плоче са лажним именом, чудне анализе ДНК посмртних остатака које су стигле из Лондона и необјашњиво понашање врхова СПЦ који одбијају да помогну у разрешавању мистерије. Све ово личи на сиже некакве телевизијске серије, а заправо је сажетак истините, необичне приче о животу и смрти Стефана Лазаревића, српског деспота, која до дана данашњег није испричана до краја.

У тексту који следи радозналом читаоцу биће подастрте неспорне чињенице и уз њих оно што су говорили и закључивали неки озбиљни људи, уз подсећање да им се не мора веровати.

Читалац на крају можда и неће поверовати у решење загонетке које предлажемо, али ће се свакако још једном уверити да је на овом свету истина увек жртвована кад је требало сачувати новац, звање или углед. Навешћемо и пример људске глупости која и дан-данас стоји у центру Београда, а повезана је са именом овог српског великаша, али и именима неких који се издају за судије у културном животу данас.

Прескочимо привремено векове који нас деле од Косовске битке, после које је дванаестогодишњи Стефан Лазаревић остао без оца, и зауставимо се у 1977. години, у манастиру Копорин, смештеном у једној зеленој удолини између Велике Плане и Смедеревске Паланке. Обављају се неопходни радови на одржавању манастирске цркве, а Завод за културу из Крагујевца, као месно надлежан послао је младог археолога Марина Брмболића да те радове надзире.

Брмболић се тако затекао у цркви кад је откривено да се испод једне велике камене плоче у поду налази одлично очуван скелет. Гробница се налазила у подножју фреске на којој је приказан деспот Стефан Лазаревић, како од непознатог великаша у руке прима умањену копоринску цркву.

Та фреска, иначе, једини је разлог да се верује да је Копорин деспотова задужбина. Не постоји, наиме, у цркви ни уобичајени "ктиторски запис", "Ову цркву подигох", ни "ктиторска композиција" - фреска на којој онај који цркву подиже у рукама држи њену смањену представу. Напред описана сцена са великашем дозвољава могућност да је деспот био само један од два или више ктитора.

У црквама се обичан свет никада није сахрањивао, већ само владари и великаши, па се за скелет нађен 1977. године претпоставило да је реч о посмртним остацима деспота Стефана Лазаревића. Ко је тачно први ово помислио и изговорио, не зна се тачно, а археолог Марин Брмболић, вероватно најпозванији да то учини - није!

Он се држао историјских докумената: постоји, наиме, запис о наређењу деспота Стефана да буде сахрањен у Манасији, коју је и подигао као своју гробну цркву, а постоји и запис Константина Филозофа, историчара и писца који је живео на деспотовом двору, о животу Лазаревићевом, његовој смрти и сахрани у "Ресави".

Али, жеља црквених кругова да имају мошти Лазаревог сина била је јача од снаге историјских факата. Патријарх Герман позвао је 1983. Србољуба Живановић, директора Европског института за проучавање древних Словена из Лондона, да уради антрополошку и палеопатолошку анализу нађених костију.

- Тачно се зна од чега је деспот Стефан боловао, које повреде, какве хируршке интервенције је имао, што се све види на скелетним остацима пронађеним у манастиру Копорин - утврдио је овај стручњак.

- После Ангорске битке 1402. године, деспот Стефан Лазаревић био је рањен у руку и ногу, и годинама је због тога боловао. Према подацима млетачког и дубровачког архива, 1408. године Дубровник шаље хирурга Данија Пасиниса, школованог у Верони, у Београд. Не зна се када је српски владар оперисан, али историјски извори бележе да крајем те исте године у Будиму, приликом посете краљу Сигисмунду, деспот Стефан више није храмао - пише у једном чланку.

Професор Живановић је на десној голењачи остатака скелета нађеног у манастиру Копорин открио не само трагове повреде изнад скочног зглоба, нанесене тупим предметом, већ и јасне трагове хируршке интервенције, приликом које је уклоњена велика маса нагомиланог коштаног ткива као последица прелома, после које је болесник могао боље да се креће.

Српска православна црква, која је деспота Стефана 1927. прогласила за свеца, 1989. године прихватила је без остатка закључке Србољуба Живојиновића да скелет нађен испод камене плоче у Копорину представља мошти овог српског владара. Кости је владика, уз молитве, опрао у вину, помазао их уљем и оне су похрањене у ковчег обложен свилом. Од тада стоје у манастирској цркви, где их посећују, клањају им се и моле хиљаде верника.

У биографији Србољуба Живановића, која се у текстовима и расправама на ову тему, уз мање стилске измене само преписује, стоји да је српски антрополог, палеопатолог, директор Европског института за изучавање историје древних Словена (Еуропеан Институте оф Early Славониц Студиес) у Лондону, председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, председник Фонда за истраживање геноцида и члан Словенске академије наука и умјетности. Професор др Србољуб Живановић студирао је медицину и докторирао у Југославији, али одавно живи далеко од ових крајева. На попису чињеница о нашим људима у дијаспори, читамо да је предавао медицину у Уганди, затим на Папуи, а да је од 1994. до данас професор анатомије у Харареу, у Зимбабвеу.

Две ствари, међутим, благо сенче ову завидну биографију: "Словенска академија наука и умјетности" није академија наука попут САНУ, већ удружење грађана и на основу чланства у њему тврдити за неког да је академик - фалсификовање је стварности.

А кад смо код тога фалсификата, сетимо се сада свих оних копија апарата познатих марки: "Сони" уместо "Sony", патике "Мике", "Пунасоница" итд. Професор Србољуб Живановић директор је Европског института за изучавање историје древних Словена из Лондона, и нема ничег спорног у томе, чак ни то што у истом граду делује Школа за словенске и источноевропске студије. Ово друго је славна образовна институција, а Живановићев Институт је невладина организација чија је делатност издаваштво, организовање састанака и информисање студената, а делује на просторима Словеније, Украјине, Русије, Босне и Херцеговине и Србије. Зашто наводимо све ово?

Па због тога што је СПЦ на основу налаза "академика" и директора Европског института из Лондона, кости нађене у Копорину прогласила за мошти српског владара из 15. века и тога се држи и данас, упорно и жучљиво. Иако су у Манасији 2006. године, тамо где и треба да буду, пронађени прави посмртни остаци деспота Стефана Лазаревића.

Приликом рестаураторских радова те године, наиме, археолози су у централној просторији манастирске цркве пронашли гробницу са скелетом. На таквом месту у црквама, иначе, сахрањују се ктитори, на таквом месту је сахрањен Стефан Немања у Милешеви, краљ Милутин у Бањској итд.

Случај је хтео да и овим радовима руководи Марин Брмболић. Али, као што својевремено није хтео да копоринску гробницу прогласи за деспотову, тако ову у Манасији - јесте.

- Скелет је пронађен са главом одвојеном од тела, али се зна да је гроб био похаран непосредно након сахране. Налазиште је потврдио мултидисциплинарни тим састављен од археолога, антрополога, архитеката и генетичара, и ја сам на томе инсистирао имајући у виду веровање да је деспот Стефан сахрањен у манастиру Копорин - казао је Брмболић.

На захтев Републичког завода за заштиту споменика културе, већ у децембру 2006. године др Оливер Стојковић, руководилац ДНК лабораторије Института за судску медицину, упоредио је узорак бутне кости светог кнеза Лазара, узет са његових мошти у Раваници, и узорак зуба из мушког скелета нађеног у Манасији. Налаз је да постоји биолошко сродство оца и сина с тачношћу од 99,9378 одсто!

На основу овога, Завод за заштиту споменика културе Србије закључио је да је српски владар, деспот Стефан Лазаревић, који је умро 1. августа 1427. године, сахрањен у својој задужбини, манастиру Манасија, а не у Копорину, како се до тада мислило и како СПЦ и даље мисли.

Утврђивање очинства на основу анализе ДНК, метода је коју признају судови широм света. Али, сујета научника јача је од аргумената. Србољуб Живановић није дао свог Стефана Лазаревића - на вести из Манасије одговорио је да је то сигурно - деспотов млађи брат Вук.

Нема поузданих података о томе томе где је Вук Лазаревић сахрањен. Зна се да су га Турци заклали 6. јула 1410. године у Пловдиву и да је деспот Стефан послао свог изасланика Аидина да ископа његово тело и пренесе га у Србију. Ниједан запис о томе шта је после било није потрајао до данашњих дана. Врло брзо образовале су се групе присталица мишљења да је деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Копорину и оних који су убеђени да почива у Манасији. Ови први су агресивнији у наступу, јер је Копорин на гласу због чудотворног извора чија вода, наводно, лечи неплодност, а за мошти деспота Стефана верује се да су исцелитељске. Много је оних које су лекари готово отписали, а који су овде оздравили, тврде монахиње.

Манастирски комплекс је велики и лепо уређен, са великим паркингом за аутобусе, а прихват поклоника и туриста добро је организован.

Пре две године, изнад самог манастира, свечано је отворена винарија, која је добила назив "Амбелос". Последњих година у двадесетак манастира СПЦ у Србији обновљени су стари или засађени нови виногради, и враћени у првобитну намену стари и изграђени нови подруми, у којима се справља вино. Али, само је "Амбелос" (на грчком: вино или винова лоза) сасвим нова, наменски грађена винарија. Приликом отварања, забележено је да је винарија подигнута уз велику помоћ донатора, напорима целокупне епархије, али је најзаслужнији владика Игнатије, не само као њен идејни творац, већ као активни учесник који је за седам година комплетирао цео пројекат.

Све у свему, Копорин је, осим што представља споменик културе од великог значаја и светињу СПЦ, и једно веома добро организовано предузеће. Чијем бренду - да проговоримо апсолутно световним језиком - огромну вредност доноси и тврдња да се у њему налазе мошти деспота Стефана Лазаревића.

Поред пословичне инертности Цркве (не само православне) као институције и њеног тврдоглавог одбијања да призна сопствене заблуде и грешке, можда у овоме што смо рекли о Копорину лежи разлог због чега владика браничевски Игнатије упорно не дозвољава да се упореди и ДНК копоринског скелета са честицом моштију кнеза Лазара. Мистерија места где је заиста сахрањен деспот Стефан Лазаревић тако би можда била решена (у случају да се узорци не поклапају), или би (уколико се подударају) научницима дала материјал за озбиљну расправу.

Овако, ту смо где смо. Свети деспот Стефан мора да безгранично воли свој народ ако се и после свега моли за нас.

Колико су присталице "копоринске струје" загрижене у свом веровању да је српски деспот сахрањен поред Велике Плане и колико у тој својој уверености понекад губе све људске обзире, сведочи и пример из 2014. године. Само десетак дана после изненадне смрти археолога Марина Брмоболића, који је тврдио да је Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији, у коментару испод једног текста у Политици повезан је са нестанком једне збирке новчића из панчевачког музеја деведесетих година. У потпису стоји име Брмболићевог опонента Србољуба Живановића, на основу чијих истраживања је СПЦ прогласила Копорин за место где је Лазарев син сахрањен. Потписан је "академик". Ако је неко други тај коментар оставио у његово име, било је довољно времена да затражи да се уклони.