Искрена исповест Србина из Немачке у којој су одрасле већ три генерације његове породице: "Деца пате за Србијом"
Србија је земља која се воли.
Многи зарад бољег и квалитетнијег живота напуштају родна места и земљу где су рођени, надајући се "тамо негде" релаксиранијој будућности. Ипак, велико је питање да ли живот у туђини значи и срећнији живот? Да ли живот далеко од својих корена, матерњег језика и најмилијих заиста може поред новца да обезбеди и спокој? Чини се да једно, макар у некој мери, увек мора да трпи.
Сународник В.С. открио је из свог угла које су предности и мане живота "преко гране". Причао је о различитим менталитетима, привикавању на исти, алтруизму који странци више поседују од "наших", али и о "бајковитости" живота који нуди исељење из сопствене земље.
ЗАШТО СЕ НЕКИ ЉУДИ НИКАДА НИСУ ЗАРАЗИЛИ КОРОНОМ? "Постоје особе које су заиста имуне на ковид"
СЦЕНА КОЈА СЕ РЕТКО ВИЂА: Камионџија у Новом Саду ГУРАО аутомобил по путу (ВИДЕО)
"ДА САМ ЗНАО ДА ЈЕ МАТЕЈ, ЗАКЉУЧАО БИХ ВРАТА!" Детектив открио ШОК информацију - да ли је Сплићанин због овога трчао по граду?
Његову искрену исповест вам преносимо у целости:
- Ето, и нас да неко пита за здравље, што би рекли наши стари. На вечитој ветроперини што од наше, што од стане државе, мало ко нас уопште запажа као неки битан субјект у целој причи.
Као само један мали делић робовласништва, крећемо се у њему и преживљавамо све његове 'чари' које оно доноси. Мала је предност те приче данас са оног гледишта 'богати запад'. Њега у суштини сада за новопридошле и нема.
Ако се пак за час успе заборавити одвојеност од најмилијих, удаљеност, усамљеност, менталитет и вечити рад, рад и само рад, оно чиме се за почетак можемо тешити је неки свој мир и општи ред. Десиће нам се изненађење да нам 'tuđi' можда више помогну него наши рођени. Да ли је то код лекара, у продавници, на послу… Деси се. Административно и политички чешће него у сопственој земљи.
Оно што нас на дуже стазе тера да останемо није новац, то је душевни мир у сређеној држави са законима, држави која познаје ред и основна права човека. Наравно да смо са времена на време, поред фамилије, жељни наше шљивовице, наше музике, шарених стољњака, јутарње гугутке и петла. Жељни смо кафе са пријатељима и језику на улици. Нажалост, само од тога се не може живети. Зато и јесмо овде где смо.
Неки ће се у тој причи видети овако или онако. Неки неће пожелети ни да је чују. За неке смо издајице и вечити туђини, за друге паметни и смели. Коме човек да удовољи? Срећом, немамо ту дужност, њу сами варимо, сваки на свој начин. У својству српства поново овде преко гране многи гледају само себе, и ту им се прича завршава. Фокус је доћи на пар месеци или година, и онда, по могућности, 'паљба' назад пуних џакова новца. Такве истине су ипак веома ретке.
Што се обрнутог односа државе према нама тиче, мали смо и нејаки да бисмо икоме могли да скренемо пажњу на све оно што нас тишти и боли, као и на све оно што нас у туђини прати.
Моја фамилија и ја смо већ три генерације провели овде у Немачкој, тачније Баварској. Поред толико времена проведеног овде, деца и даље вапе за Србијом, вероватно само до оног момента када тамо не буду морали да зараде. Тужно, али истинито.
Док се паре троше ту смо најбоља земља на свету, заиста јесмо. Докле ћемо да битујемо ни на небу ни на земљи - не зна се. Доле нас баш и неће, а овде су схватили кад хоћемо, чиме је ребус решен. Размлишљам, биће ваљда и бољих дана и шансе никуда из рођене земље не отићи. Није лако све оставити, али оставља се онда кад под ногама гори."