Како је Нови Сад постао СРПСКА АТИНА? Мало ко зна каква се прича крије иза назива који је и данас присутан

У Новом Саду данас се обележава Дана Града, а мало ко зна како је овај град, синоним за културу и снажну традицију, добио назив.

Званицно, име Нови Сад је додељено граду 1748. године указом царице Марије Терезије.

Када се говори о историји имена Нови Сад, важно је напоменути да је град претходно носио назив Петроварадински шанац, односно Петроварадинска камерална варошица.

Име Нови Сад дословно значи „нови засад“ или „нови почетак,“ симболизујући нови живот и обнову након периода ратних разарања.

Улога Марије Терезије у добијању статуса града

У 18. веку, Нови Сад је постао важан трговачки центар. Захваљујући указу царице Марије Терезије 1748. године, град је добио статус слободног краљевског града, чиме је Нови Сад постао аутономно место са свим припадајућим правима.

Она је издала едикт којим град добија име Неопланта, што се касније преводи као Нови Сад.

У процесу добијања имена, разматрани су бројни називи пре него што је донета коначна одлука.

Име Неопланта, које се касније преводи као Нови Сад, дословце значи „нова биљка“ или „нови сад“. Ово име симболизује обнову и нови живот на територији која је након многих ратова кренула путем модернизације и напретка.

Нека од разматраних имена укључивала су Бачвар и Дунавар.

Међутим, ови називи су били одбачени јер нису одговарали историјском развоју нити топографском положају града.

Зашто "Српска Атина"?

Друго име Новог Сада јесте "Српска Атина", а занимљива прича стоји иза овог назива које је и данас нашироко присутно.

За то друго име, заправо синоним за златно доба развоја духовности и културе Новог Сада, заслуге припадају Фазановој улици (данас Његошевој), гостионици „Бела лађа“, градоначелнику Светозару Милетићу и његовом пријатељу Стевану Јелинићу Ћебенди, занатлији.

Хроничари су забележили да је у новосадској „Белој лађи“, једној од најстаријих гостионица у вароши у другој половини 19. века, столовала српска културна и политичка елита. 

Ту су неретко падале и важне стратешке одлуке, претресана су многа питања која су мучила Србе у Угарској. Из старе зграде Матице српске (порушене у 20. веку) прелазило се у „Белу лађу“ пре и после донетих одлука њених челника, на наставак дебате. Долазили су писци, сликари, судије, адвокати, трговци, чиновници, глумци, занатлије, земљорадници…

Незамисливо је било доћи у Нови Сад, а не посетити знамениту „Белу лађу“. Називали су је неком врста српског универзитета, јер су  интелектуалци  били њени најучесталији гости. 

Овде се долазило са цилиндром на глави, а знало се и ко за којим столом седи.  У таквој атмосфери током једне вечери, Нови Сад је прекрштен у Српску Атину, а кумовао је новосадски занатлија Стеван Јелинић Ћебенда, арендатор, како је уз његово име наведено у књизи чланова Матице српске, наводи се на сајту Културни центар Новог Сада.

У једном разговору о културном процвату новосадске вароши  у другој половини 19. века, чуло се поређење са Атином, културним и научним центром античке епохе.

– Добро кажеш, права је српска Атиница! – додао је, кажу, на ове Јелинићеве речи градоначелник Милетић.

Овакво  предање о месту и настанку имена „Српска Атина“  живи већ два века, преносе га Новосађани  с генерације на генерацију,.

Поређење са  Атином, произашло је  из чињенице да је Нови Сад  у 19. веку био културни, политички и друштвни центар српског народа, средиште целокупног српства.