"Као да је пала атомска бомба" Исповест Марка Николића о борби за живот током најтежег подухвата икад - Држао сам шатор леђима да ме ветар не убије (ВИДЕО)
Хуманитарац Марко Николић у емисији Бележница душе открио је најдраматичнији тренутак свог живота – ноћ када је у леденој дивљини био на ивици издржљивости.
Гостујући код водитељке Гоца Васиљевић, Николић је говорио о својим невероватним подухватима – од 500 километара кроз Атакаму, успона на 6.000 метара, борбе на Арктику, па све до изазова у којем је вукао аутомобил чак 45 километара како би помогао троје деце.
– Постојао је страх, али ја не размишљам о страху. Да размишљам, никада не бих ни кренуо. Ја сам опседнут и доказујем себи да могу да издржим – рекао је Николић.
Ипак, први пут се заиста уплашио током једне експедиције кроз ледену пустош. Након што је прешао око 30 километара кроз дубок снег, био је приморан да преноћи у шатору, на свега 20 километара од цивилизације.
– Почео је да дува јак ветар, а око три-четири ујутру као да је пала атомска бомба. Ветар је био огроман, шатор се подигао, ја сам га држао леђима да га не однесе – испричао је.
Борба са олујом трајала је сатима. На температури од минус 10 до минус 15 степени, покушавао је да сачува опрему и преживи ноћ.
– Нисам могао да га фиксирам због дубоког снега. Држао сам га непомично да све не одлети. Требало ми је три сата да изађем и спакујем ствари – рекао је.
Када је коначно изашао из шатора, уследио је нови шок.
– Шатор је одлетео, пола ствари ми је нестало, торба се напунила снегом, све ми је било мокро – описује драматичне тренутке.
Упркос исцрпљености и губитку снаге, знао је да нема избора.
– Ту сам изгубио највише снаге, али сам морао да дођем до цивилизације. Рекао сам себи: боље што сам кренуо него да нисам покушао – закључио је Николић.
Његова прича још једном потврђује да иза великих хуманитарних дела стоје личне борбе које јавност ретко види.
