КАО У ИЗОКРЕНУТОЈ ПРИЧИ БРАНКА ЋОПИЋА: Пучисти заменили места нормалном и ненормалном

- Гле, ноћас је земља добро поквасила кишу! - зачуђено прогунђа брк сучући чичу, па брзим двориштем пожури низ кораке, истера шталу из краве и рече:

- Рогата ливадо, иди паси у зеленој крави, а ја ћу ноге под пут, па ћу поћи у дрва да донесем шуме.

Овако почиње чувена Изокренута прича коју је написао најбољи српски књижевник Бранко Ћопић. Као што јој и наслов каже, у тој причи је све изокренуто.

Пола века касније, имамо нову изокренуту причу. С тим што њен аутор није неки књижевник већ је она колективно ауторско дело професора пучиста, студената пучиста, српске опозиције и њених медија. И док су код Ћопића замењена места субјеката, у овој данашњој изокренутој причи извршена је много опаснија замена: замењена су места нормалног и ненормалног.

Све оно што се, и у Србији и у целом свету, деценијама сматрало нормалним, оно што је логично и што је цивилизацијска тековина, сада се проглашава за ненормално, а све оно што је ненормално уздиже се у небеса као највећа друштвена и морална вредност.

Та морална и друштвена накарадност најочигледнија је у образовању, у школама и на факултетима. Од када је света и века, нормално је да деца иду у школу.

Сада нас убеђују да је нормално да деца не иду у школу.

Одувек је важило правило да су добри ђаци у школи, а лоши на улици. Сада нас убеђују да су добри ђаци на улици, а лоши у учионицама.
Нормално је да професори терају ђаке да иду у школу, да редовно похађају наставу. У противном, пишу им изостанке, смањују им оцену из владања.

Сада већ четири месеца слушамо и гледамо како професори ђаке терају из школе на улицу. Да држе политичке митинге, блокирају саобраћајнице и крше закон.

Нормално је да професори прозивају и позивају на разговор родитеље чија деца не долазе у школу.

Сада имамо моду да родитељи медијски, у viber групама, хистеричо линчују професоре који хоће да држе наставу њиховој деци. Са поруком која се граничи са лудилом: нећу да моје дете иде у школу, хоћу да буде на улици, митингује, блокира саобраћај, напада пролазнике и јајима гађа полицију.

Нормално је да професори и асистенти на факултетима наређују студентима, дају им радне задатке.

Сада нас убеђују у обрнуто: да је нормално да студенти дају радне задатке професорима и асистентима.

Још само да почну да их вуку за уши и шаљу у ћошак да клече на кукурузима.

Како ће сутра професор реално оценити студента који му је четири месеца наређивао да ли сме или не сме да уђе на факултет и у свој кабинет?

Нормално је да амфитеатри и кабинети на факултетима служе за одвијање наставе и вежби.

Сада нас убеђују да је нормално то што су учионице и вежбаонице претворене у спаваонице и логистичке базе студентских пучистичких група и магацине хране. Са душецима, фрижидерима, ћебићима, ражњићима, прасићима и љутим папричицама.

Нормално је, то је темељ демократије, да у једном друштву одлучује већина.

Нас четири месеца убеђују да је нормално да пет професора или десет студената или десет ученика, блокирају факултете и школе и спречавају десетине професора који хоће да раде и хиљаде ученика и студената који желе да похађају наставу и полажу испите.

Вековима је у српском народу важило начело да је обавеза старијих и искуснијих да млађе изводе на прави животни пут, да им, како се говорило, отворе очи.

Данас слушамо не само родитеље, већ и професоре, како као хипнотисани изјављују: хвала вам децо што сте нам отворили очи. Све уз циркуске сцене суза, клечања, љубљења руку и ногу.

Па се само од себе намеће питање каква је стручна и морална квалификација професора који признају да су две-три деценије учили децу затворених очију, да су им требале две-три деценије да прогледају? Ко нам је учио и васпитавао децу?

О чему се овде ради? О систематском, добро организованом и добро плаћеном, слуђивању и побуњивању народа. Циљ је да се ђаци, студенти, њихови родитељи и јавност убеде да тиме што учествују у насилном противуставном покушају промене власти, што учествују у свакодневном терору и кршењу закона, тиме што учествују у разваљивању Србије, своје државе, уствари чине добро тој држави и српоском народу.