КО ЈЕ БИО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ? Човек између две историје
Владика Николај Велимировић (4. јануар 1881 - 18. март 1956) је био епископ Српске православне цркве, теолог, филозоф.
Рођен је у селу Лелићи, код Ваљева, у породици земљорадника. Након завршетка ваљевске гимназије уписује београдску Богословију, где бива запажен као учен младић, окупиран Његошевом мишљу.
Патријарх ће током литије служити помен пострадалим ђацима, младима и свим жртвама насиља
ПОМАГАЛИ КУЛТУРНИ НАПРЕДАК СЛОВЕНА: СПЦ и верници обележавају празник Светих Ћирила и Методија
Посебна изјава патријарха Порфирија: Изречене тешке неистине и клевете на рачун Цркве
Написао је дело "Религија Његошева" у ком се бави, не само комплексношћу Његошевог стварања, већ и самог Петра II Петровића Његоша, не презајући од тога да га у истом даху назива и песником и филозофом, и скептиком и теистом.
"Његош је и артист и моралист, и скептик и теист, и песимист и дарвинист и библиоверујући...И све то, наравно, изгледа контрадикторно, нарочито ономе ко је живот посматрао само с једне тачке и на једној страни: човеку са већим животним искуством мање ће се сви ови искази о свету учинити противречни."
Дубоко разумевање Петра II делује као да долази из свесности владике Николаја да је и он сам неко ко може неуком оку деловати противречан.
Немогућност да се он стави на јасну страну историјских догађаја изазвало је да и српски народ има подељено мишљење о владици Велимировићу.
Он је био војник међу монасима, књижевник међу филозофима, учени међу незнавенима, логораш међу нацистима, нациста комунистима.
Владика Николај имао је два доктората, оба стечена на престижним универзитетима - на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској, а другу докторску тезу зарадио је на филозофском факултету у Оксфорду.
По повратку из иностранства у Србију ниједна диплома му није била призната.
"ОБЕЗГЛАВИТИ ВРХ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ"
Оптуживан је за националистичке идеје, које свакако међу образованим светом нису ништа друго до антитеза глобализму, али и за нацистичке побуде.
Владика Николај Велимировић, рекло би се парадоксално, и поред таквих оптужби за његово политичко деловање, завршио је у нацистичком логору као заробљеник.
Првобитно су Немци, с почетка 1941. године, добили наређење, које је спровео у дело генерал Александар фор Лер:
- Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских манастира - било је наређење Адолфа Хитлера.
Када су окупирали земљу, одмах су војне и полицијске снаге упале у Жичу и изоловале Владику Николаја. 12. јула 1941. године ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво.
Пред крај рата, 15. септембра 1944. године, Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из манастира Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау у Немачкој. Били су једина два црквена великодостојника у Европи који су заробљени од стране немачке војске.
НАДЧОВЕК И СВЕЧОВЕК
Један од филозофа који се сматрао важном инспирацијом Хитлеру и нацистичким идејама Фридрих Ниче, написао је познато дело "Тако је говорио Заратустра" у којем се по први пут именује идеја Надчовека.
Надчовек је потом послужио као идејни темељ за веровање у надмоћ Немаца као припадника аријевске расе.
Владика Николај је, као одговор Ничеовом надчовеку, написао своје дело "Речи о свечовеку". Свечовек је супротност надчовека.
"Свечовек је оно што не лаже у лажову, и не краде у лопову, и не пали куће у паликући; што не руши у освајачу, и не блуди у блуднику, и не плаши се у плашљивцу, и не тврдичи у тврдици, и не стрепи у самртнику. Оно је Свечовек. Надчовек је зидао куле на неравним темељима спољашње разлике света. Зато су му се куле и сурвале."
РЕХАБИЛИТАЦИЈА
У другом делу свог живота и стварања он одбија сваки облик површног западњаштва које се изродило у српском народу и инистира на православним вредностима и традицији.
Ипак, образовани људи са свих страна подељеног света имали су похвалне речи за владику. Тако је и начелник енглеске армије изјавио после Првог светског рата, да је "Отац Николај био трећа армија" за српску ствар.
Рехабилитација владике Николаја почиње средином осамдесетих година, када намучена СПЦ почиње да се опоравља и расте након комунизма.
Тада млада снага Цркве, блаженопочивши митрополит Амфилохије и епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије, пишу хвалоспеве владици Николаји и одржавају сећање на, са свих страна осуђеног, владику Николаја.
Мошти владике Николаја пренете су у Србију 12. маја 1991. године, у данима када је отпочињао рат на територији бивше Југославије.[24] Његови посмртни остаци су пренети из Либертивила у Лелић, где је сахрањен у цркви, која је његова задужбина.
19. маја 2003. године Свети архијерејски сабор СПЦ једногласном саборском одлуком канонизује владику Николаја Велимировића за свеца.