Ко је допремио Венеру у Летњу башту: Историјат најсрпскијег места у Петербургу

Он је у XIX веку живео у Санкт Петербургу, граду који је век раније подигао први руски император Петар Велики. Поред свега осталог, монарх-реформатор побринуо се за то да у новој престоници огромне државе постоји место које би било лепше од паркова у Версају. Тако се у самом срцу града појавила Летња башта. Овај познати парк са Петром Великим и Александром Пушкином повезује и Србин Сава Рагужински-Владиславић, човек који живот није посветио само служби руском цару, већ и помагању сопственом народу.

Сава Лукић Владиславић рођен је у јануару 1669. године. Подаци о његовом месту рођења се разликују. Једни извори наводе околину Херцег Новог, а други село Јасеник у близини Гацка. Отац будућег саборца руског императора бавио се трговином, а истим путем пошао је и Сава. Још као младић, заједно са родбином, доживео је снажан удар: Османлије су напале и похарале имање породице Владиславић. Због тога је породица била приморана да побегне у Дубровачку републику и да се настани у Дубровнику. У то време се град звао Рагуза, по чему је Сава Лукић и добио свој надимак.

Рагужински је прилично успешно наставио очев посао. Као младић упутио се у Венецију, обишао је Шпанију и Француску где се, поред трговине, посветио и економији. Трговчеве везе са Русијом успостављене су у Константинопољу. Управо тамо се Сава Лукић упознао са изаслаником Руске државе, Јемељаном Украјинцевом. За свог новог познаника Рагужински је прибавио текстове уговора између Османлијске Порте и Енглеске, Аустрије и Републике Венеције.

Очигледно је да Сава Лукић није био само талентован трговац, већ и изузетно вешт дипломата. Захваљујући одличном познавању политичког живота Турске, створио је мрежу трговачких представништава, која је обухватала Венецију, Француску и Порту. Та мрежа, међутим, није служила само трговини. Та мрежа Рагужинског понекад се назива првом руском обавештајном мрежом у иностранству.

Иако је Сава Лукић постигао велики успех, политичке промене су га поново приморале у бекство – и то поново од Турака. Кад је Мустафу II на трону заменио Ахмет ИИИ, Рагужински је донео одлуку да се пресели у Русију. Према неким изворима, трговац није отишао празних руку, наводно је понео и драгоцене податке о турским оружаним снагама и лукама.

Сава Рагужински је стигао у Москву 1704. године. Са собом је довео тројицу тамнопутих слуга које је откупио из ропства у Константинопољу. Међу њима је био Ибрахим Ханибал, прадеда Александра Пушкина.

Годину дана раније, у тврђави Шлиселбург, коју је тек недавно заузела Петрова војска, Сава Лукић се упознао са руским царем. Узгред речено, управо у време владавине Петра Великог руско-српске везе су доживеле процват. У намери да Русију претвори у поморску државу, Петар је позивао стручњаке са територије данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Многи Срби који су живели у близини границе са Аустро-Угарском ступили су у службу руске армије, у којој је чак формиран засебни Српски хусарски пук који је учествовао у походу на Молдавију и Полтавској бици (главна битка у рату између Русије и Шведске). По завршетку рата пук је био расформиран, али је поново обновљен две године касније.

Односи са Османлијама, од којих је настрадала породица Рагужинског, нису били једноставни ни у време Петра Великог. Већ од самог почетка своје владавине цар је покушавао да добије излаз на Црно море за своју земљу и слободу православних Словена, због чега је са променљивим успехом ратовао против Турака.

Није изненађујуће што је Петар срдачно примио Рагужинског. Монарх му се осмехнуо, чврсто загрлио и три пута пољубио госта. Сава Лукић је од цара добио повељу по којој је имао право да десет година слободно тргује у Русији. Године су пролазиле, каријера Рагужинског је напредовала и царево поверење у њега је све више јачало. Један од симбола наклоности Петра И према Сави Лукићу била је управо Летња башта.

Санкт Петербург је основан 1703. године, а изградња једног од његових најпознатијих паркова почела је годину дана касније. Летња башта, која је замишљена као царска резиденција, налази се на острву Усадица, у самом срцу града. Са свих страна је запљускују реке Нева, Фонтанка, те Мојка и Лабудов канал. Уређењем баште бавио се, између осталих, и Рагужински. По легенди, управо он је направио први план локације и украшавања Летње баште која и данас, 2025. године, остаје омиљено место грађана и једна од главних знаменитости Петербурга.

Од 1716. до 1722. године Сава је, као представник Петра Великог, водио преговоре у Риму и Венецији и организовао испоруке смоле и воска из Русије за Италију где је већ имао дугогодишње везе. Његови бродови су се враћали за Русију доносећи мермер и скулптуре за царев парк, а међу тим драгоценостима једном се нашла и статуа Венере Тавричке (коју је за руског цара купио један од његових агената). Када је за ову куповину сазнао римски гувернер, наредио је да се древни споменик конфискује. Међутим, Сава Лукић је издејствовао да се посао оствари. Отишао је у Рим и, уз помоћ пријатеља, кардинала Отобонија, убедио римског папу да дозволи да Венера буде испоручена Русији. Статуа је најпре била постављена у Летњој башти, а касније је предата колекцији Ермитажа, где се и данас чува.

Сава Лукић је помагао Петру Великом целог живота. Рагужински није помогао само у обогаћивању уметничких колекција Петербурга, већ је пружао монарху помоћ и у војним и дипломатским пословима. Он је у град на Неви слао информације о догађајима на Апенинском полуострву, као и о рату између Венеције и Турске.

Када је Сенат 1721. године Петра свечано прогласио императором, ту титулу нису признале све европске земље. Венецијанска република је прва признала нови статус руског монарха, а у томе велика заслуга припада управо Рагужинском.

Сава је као саветник помагао у припремама за Полтавску битку, учествовао је у Руско-турском рату и активно се бавио питањима православног Истока. Управо је он први предложио да се хришћанским народима Балкана упути апел да подрже Русију у сукобу са Турском, јер је у Петру Великом видео наду за ослобођење сопственог народа од Отоманске империје.

На тај начин, Рагужински је оставио "српски траг" у историји Санкт Петербурга и учврстио везе између двеју братских земаља.