КОГА ЈОШ ДА ИЗГУБИМ ДА БИ НАМ БИЛО БОЉЕ?! Вапај Србина коме је у ратовима страдало 10 чланова породице
Апел да престану бесмислени ратови!
Кога још да изгубим да би нам било боље? Овим речима почиње исповест за “Блиц” Петар Поповић (78), који је у ратовима изгубио десет чланова породице.
- Зар ја који сам преживео два рата и изгубио десеторо чланова породице треба да доживим и трећи рат. Кога још треба да изгубим - пита се Поповић (78), родом из засеока Доња Томина код Санског моста у БИХ, места које се након деведесетих претворило у право згариште.
Одвојеност од родне груде популарни чика Поп, сада Београђанин, не мери, нажалост, километрима него ратовима. Последњи бој је био толико бесмислен да инжењера технологије у пензији више ништа не подсећа на крај у којем је одрастао.
- У Томине не идем пет година пошто немам никога више тамо. Нема више ни моје куће, имања, школе, нема дечје граје... Некада најбогатије село у општини у којој су деценијама живели заједно и Срби и Хрвати и муслимани претворило се у гробље којим тумара тек по који непознати старац. Моји Поповићи су сви убијени и што је најгоре не зна се и даље ко је убица. А сада, чујем, са свих страна опет се звецка оружјем. Па докле, људи моји... - прича сузних очију саговорник.
Несрећни дека сведок је свог бесмисла рата.
Такмичимо се у економији
Уместо што звецкају оружјем, политичари и бивши генерали из екс-Југославије би требало да нађу нова поља за надметање, говори Поповић.
- Уместо што утрчавамо у ратове, могли бисмо да се такмичимо у економији. У мом родном крају 250 година се традиционално одржава Грмечка корида, односно борба бикова. Ако већ хоћемо да се боримо, боље да наставимо ту традицију него да се бијемо међусобно.
ПОЛИТИЧАРИ ИЗ БАЊАЛУКЕ ЗА ВРАЋАЊЕ НАШИХ СИМБОЛА: Српска враћа Боже правде и грб Немањића!
- Имао сам свега три године када се заратило у Доњим Томинама. Дванаестогодишња сестра носила ме је по дубоком снегу у Змијање, а само пуком срећом отац је преживео пошто није тада био у селу. Мајка, сестра и ја спасени смо само зато што је тада Змијање било одређено као четничка, а не усташка територија. Дакле, и тада је под туђом руком обичан народ испаштао. Петоро стричева и стрина ми је заклано на кућном прагу у Томини. После 50 година, тачније октобра 1995. године, и њихова деца су убијена, такође испред куће - наглашава чика Поп, који се преселио у Београд где живи са женом и двоје деце.
Ратови на Балкану су, како каже, чиста манипулација политичара народима.
- Толико је крви проливено, живота изгубљено да би се државници на крају договорили на некој вечери уз пиће шта је чија територија. Да ли после свега живимо боље? Шта ће ова деца данас да стварају, од чега ће да живе, каква будућност их чека? Доста нам је више усијаних глава. Нек спусте притисак и понашају се људски сви који хушкају ових дана народ један на други. Очистимо коначно жито од кукоља. Што је мање кукоља, биће више жита - истиче Поповић.