Мало ко зна право значење лилања: Обичај који тера зло и призива плодност и даље живи међу народом

За лилање се каже да је старије и од самог хришћанства.

У ноћи уочи Петровдана, 11. на 12. јул (по новом календару) по селима и градовима организовале су се велике обредне ватре на којима су се спаљивале лиле – бакље направљене од штапа леске на чијем врху је била намотана кора дивље трешње или брезе.

Терање злих сила

Обичај је присутан код сточарског становништва на територији западне Србији и Подриња - ватром у ноћи плашили су демонске силе и чували људе, животиње и усеве.

Такође, показивало се заједништво читавог народа који би се око ватре окупио.

Лилање се везује за празник посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу, а први залазак сунца наговештава и прву дечју радост - паљење направљених лила.

И док ватра обасјава простране површине, а малишани усхићено лилају, знају да их чека још једно "изненађење". Након успешног горења лила, стиже и подела слаткиша.

Како Вук Караџић објашњава "лилу"

Вук Стефановић Караџић писао је у свом "Српском рјечнику" о древном обичају.

Он каже да је лила „оно што се огули са брезове или трешњове коре као хартија. Лила има у себи смоле и може горети као луч“.

Лилање је на предлог Центра за културу „Вук Караџић“ из Лознице 2017. године увршћено у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. 

Захваљујући томе, признато је да је реч о обичају карактеристичном за Подриње, а нарочито области око Лознице, Шапца, Ваљева, Сјенице, Нове Вароши и Ивањице.

Симбол радости

Сам начин прављења лила је живописан. Чланови породице окупљали су се да би их заједно направили, а ево и како.

Са дивље трешње или брезе, тако да се само дрво не оштети, у тракама се скидала кора и савијала кружно – као „ветрењача“, и причвршћивала на дугачак штап леске. Тако направљена лила би се онда остављала да се осуши до Петровдана.

Од када постоји овај обичај, баш као и данас, деца и млади му се највише радују јер су, по традицији, управо они били ти који су палили лиле. 

Први усијани пламен би се ланчано преносио међу окупљеним народом.

Лилама би се онда махало и тако разгонио мрак, а најмлађи би добили „задатак“ да са упаљеним буктињама трче око торова узвикујући древне бајалице: „Лила гори, жито роди“, „Богами, весело нам лиле горе, да нам краве добро воде“, „Куда лиле ходиле, туда краве водиле“…

У исто време, они окупљени око ватри, а понајвише момци и девојке, прескакали би пламен, јер се веровало да то доноси добро здравље.

Све ово пратиле су шале, песме и игре које би читав догађај претвориле у велико весеље које је умело да потраје и до дубоко у ноћ.

Како изгледа лилање данас?

Можда се данас не игра око ватре и не набрајају бајалице, али је лилање и даље остало у срцима становништва који негује традицију.

Тако се грађани окупљају на трговима да би заједно дочекали сутрашњи велики празник, али и упалили ватру која представља светлос и доброту.

У неким деловима Србије савучан је обичај да се пале и велике гомиле сламе које деца, девојке и младићи прескачу „ради здравља“.