Из Книна побегао на трактору, а ове године играо на СП: Потресна исповест првотимца Звезде о "Олуји"

Фудбалер Црвене звезде и репрезентативац Аустралије Милош Дегенек открио је кроз какву голготу је прошла његова породица током усташке акције "Олуја" у којој је са кућног прага протерано више од 280.000 Срба.

Имао је свега 18 месеци кад је са братом и родитељима морао да напусти кућу у Книну. Био је премали да запамти погром, али на основу прича његових родитеља зна да је то био најужаснији период, нешто што остаје урезано у сећање и што се памти до краја живота. Само се о томе ретко прича, јер мука је велика, а рана и после 23 године и даље боли.

Девет дана путовали су на трактору до Београда, а са собом су понели само основне ствари и мало хране. Колона људи који су у тренутку изгубили све била је непрегледна. У колони зебња, страх и туга смењивали су се на лицима људи. Успели су, каже Милош, да дођу до Аранђеловца. У малом стану било је њих петоро. Он је бег од свакодневице тражио у лопти. Тако је кратио дане, а као сваком детету, њему и брату игра је била све.

После пет година проведених у Аранђеловцу породица је одлучила да се у потрази за бољим животом пресели у Аустралију. Према Милошевим речима, тамо су опет кренули испочетка, али било је јако тешко. Нису знали језик, нису имали никог свог, све им је било непознато... Међутим, срећа им се осмехнула коначно, отац је добио посао на грађевини, а мајка је почела да чисти у једном ресторану и тако, мало по мало, језик се научио, полако су се уклопили. А Милош је почео све интензивније да тренира. Породица му је пружала велику подршку, јер су у страној земљи имали само једни друге.

- Отац се трудио да се никада не заборави одакле смо, ко смо, да не заборавимо свој језик, тако да смо после две године у Аустралији брат, мајка и ја први пут дошли у Србију. Од тада смо сваки летњи распуст проводили у Србији, нашој земљи - искрен је овај двадесетчетворогодишњи момак који плени искреношћу и скромношћу.

Породица је за Милоша основ свега.

- Док сам тренирао једино сам имао жељу да ме једнога дана на телевизији гледају моји. Да кажу: "Ево га наш Милош" и буду поносни на мене - каже млади фудбалер Звезде.

Ништа друго му није било битно. Имао је тај циљ, чврсто веровао у њега и успео. Таленат је препознат, а упорност и рад су се исплатили. Врхунац досадашње каријере био је позив да игра за репрезентацију Аустралије на овогодишњем Светском првенству што је оберучке прихватио. Срце му је било пуно јер су коначно могли сви да га гледају како игра, и родитељи и родбина. Жеља му се остварила.

Каже, као мали кад би долазио у Београд, Маракана је била место које се не заобилази, маштао је да једног дана буде члан најтрофејнијег клуба у Србији и та жеља му се остварила. И без обзира на успехе, остаје чврсто са ногама на земљи, скроман и једноставан, момак који верује да се успехом и радом могу дотаћи звезде.

Он је то успео, а тек има много тога да оствари, али породицу не заборавља. Сматра да је ово мали дуг његовим родитељима за сва одрицања која су прошли да би брат и он имали леп зивот. А највише од свега, све што је до сада остварио, како каже, представља малу победу над свим животним недаћама које су га пратиле.

И он је као и сва деца на овом свету сањао велике снове, и један је од многе деце из колоне, која су бежала пред хрватском агресијом, а која су доказала да без обзира на муке и препреке које живот наметне, да без обзира на зло које су људи једни другима спремни да нанесу, снови, вера у себе и упорност нешто су што им нико, ма колико зао и бруталан био, не може одузети.

Он је своје снове остварио, али и даље сања... Само каже никада не заборавља кроз шта је његова породица прошла и да га то тера да буде још бољи и успешнији.