"Надам се да ћу због деце..." Потресне речи самохране мајке пре смрти сламају срца, пријатељи се опраштају од ње: Оставила си децу да их чувамо

Од ње се тужним порукама већ неколико дана опраштају сви који су је познавали, али и они који нису.

Зоранина тешка прича потресла је Србију и нико није устао имун на сузе ове мајке која је пред нашом камером причала о својој јединој жељи док је у крилу држала своје анђеле. 

Зорана је само желела да обезбеди деци боље детињство и лепши дом, а у тој борби, нажалост откривен јој је тумор. Зорана се последњи пут огласила на друштвеним мрежама 15. јуна објавивши фотографију из болничког кревета уз кратак опис:

- Опрости боже све наше грехове. Трећи пут на истом месту, написала је она.

Нажалост, овај пут није издржала.

Од ње се потресним речима опраштају на мрежама:

- Девојчице моја, надала сам се и молила да успеш. Сада си на мирнијем месту, међу неким другим анђелима. Мир телу и души твојој, писали су.

- Видимо се драга у неком новом филму! Надам се потпуно другачијем жанру,

- Смирила си се. Више те ништа не боли. Оставила си нас са сузама у очима и тугом у души и децу да их чувамо и да их не заборавимо. Видимо се негде горе да се поново загрлимо, писали су пријатељи и познаници.

Иако је имала велику подршку свих и храбро се борила до последњег даха за своју децу, нажалост лечење није успело.

Иза себе је оставила Марију, Анђелу, Саву, Страхињу, Уну, Лану и Илијану.

Подсетимо, док се борила да деци обезбеди боље услове за живот и док је Србија скупљала помоћ за њихов бољи кров над главом, уместо оног пуног влаге, Зорани је откривен тумор.

Овако је Зорана говорила

Telegraf.rs посетио је ову осмочлану породицу у јануару прошле године, а тада је Зорана имала само једну жељу - нови дом за своје малишане. Они су јој увек били најважнији и храбро је говорила: "Надам се да ћу због деце издржати све".

- Маријина подршка ми највише значи, она ми је прво дете. Јутрос кад ми је позлило она је знала тачно који лек треба да попијем, све зна. Имам много стреса и брига и не знам где да се окренем. Претешко је бити са њима сам. Сви кажу можеш ти то јака си, издржаћеш, али дође период кад не могу да се изборим. Да нема моје маме, сестара и браће не знам шта бих. Они имају свако свој живот, не могу ни они стално бити око мене - причала је тада Зорана кроз сузе.

- Моја највећа жеља је да су они живи и здрави, ништа ми више не треба. Најтеже ми пада увече кад сви полегају, ја сама седим и мислим. Како ћу, шта ћу, како ћу да створим. Помолим се Богу и кажем хвала што си ме пробудио, па како ми да - говорила је она.

- Волим да их учим да буду добри људи и да не лажу. И да је нешто најгоре и да су најгоре скривили, само нека кажу. Све је решиво .

Зорана и њена деца живели су у кући која прокишњава, у којој влага изједа ћошкове, у полутами без прозора, али испуњени мајчинском љубављу. Разна удружења покретала су хуманитарне акције за Зорану и њену децу, нажалост она није дочекала да види своје малишане онако како је желела.