Наслеђе које живи: Легенда о звонима Жиче – Глас који чује небо

У тишини долине Ибра, окружена брдима и ветровима који носе мирис векова, стоји манастир Жича – задужбина краља Стефана Првовенчаног и духовни темељ српске државе. Црвене зидове ове светиње сви препознају, али мало ко зна причу о њеним звонима – легенду која се преноси с колена на колено, тихо као молитва.

Према народном предању, свако звоно Жиче има душу. Кажу да су их, када су ливена, монаси посули светом водом и да је у њих уткано по једно име – име сваког српског краља који је у Жичи крунисан. Због тога, када зазвоне, њихов глас не одјекује само долином, већ, како народ верује, „допире право до неба“.

У временима када су ратови и пожари рушили манастир, звона су често била затрпана, скривана и поново налажена. Једна прича каже да су се, чак и док су била под земљом, у тишини ноћи чула – као да опомињу да свето место не сме пасти у заборав.

Стари монаси верују да Жича „звони сама“, у тренуцима велике туге или радости народа. Неки тврде да су звона одјекнула сама од себе на дан ослобођења Краљева у Другом светском рату, и да је њихов глас тада био снажнији него икад.

Данас, кад се огласе звона Жиче, њихов звук и даље буди исти осећај – спокој, поштовање и тиху снагу прошлости.
Јер Жича није само сведок историје. Она је живи глас предака, духовни мост између земље и неба, између човека и вере.

И зато се каже – све док Жича звони, живи и душа Краљевачког краја.

Краљево чува кораке својих предака у свакој улици, зиду и светињи.
Наслеђе ових простора није само у камењу и дрвету – оно живи кроз људе, приче и сећања која преносимо даље.
И док град расте и мења се, дух предака и даље хода овим стазама, подсећајући нас да прошлост обликује садашњост и будућност.

Пројекат суфинансиран из буџета града Краљева.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.