Nasleđe koje živi: Legenda o zvonima Žiče – Glas koji čuje nebo

U tišini doline Ibra, okružena brdima i vetrovima koji nose miris vekova, stoji manastir Žiča – zadužbina kralja Stefana Prvovenčanog i duhovni temelj srpske države. Crvene zidove ove svetinje svi prepoznaju, ali malo ko zna priču o njenim zvonima – legendu koja se prenosi s kolena na koleno, tiho kao molitva.

Prema narodnom predanju, svako zvono Žiče ima dušu. Kažu da su ih, kada su livena, monasi posuli svetom vodom i da je u njih utkano po jedno ime – ime svakog srpskog kralja koji je u Žiči krunisan. Zbog toga, kada zazvone, njihov glas ne odjekuje samo dolinom, već, kako narod veruje, „dopire pravo do neba“.

U vremenima kada su ratovi i požari rušili manastir, zvona su često bila zatrpana, skrivana i ponovo nalažena. Jedna priča kaže da su se, čak i dok su bila pod zemljom, u tišini noći čula – kao da opominju da sveto mesto ne sme pasti u zaborav.

Stari monasi veruju da Žiča „zvoni sama“, u trenucima velike tuge ili radosti naroda. Neki tvrde da su zvona odjeknula sama od sebe na dan oslobođenja Kraljeva u Drugom svetskom ratu, i da je njihov glas tada bio snažniji nego ikad.

Danas, kad se oglase zvona Žiče, njihov zvuk i dalje budi isti osećaj – spokoj, poštovanje i tihu snagu prošlosti.
Jer Žiča nije samo svedok istorije. Ona je živi glas predaka, duhovni most između zemlje i neba, između čoveka i vere.

I zato se kaže – sve dok Žiča zvoni, živi i duša Kraljevačkog kraja.

Kraljevo čuva korake svojih predaka u svakoj ulici, zidu i svetinji.
Nasleđe ovih prostora nije samo u kamenju i drvetu – ono živi kroz ljude, priče i sećanja koja prenosimo dalje.
I dok grad raste i menja se, duh predaka i dalje hoda ovim stazama, podsećajući nas da prošlost oblikuje sadašnjost i budućnost.

Projekat sufinansiran iz budžeta grada Kraljeva.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.