НАТО ударио без дозволе УН: 78 дана разарања, хиљаде мртвих и сећање које не бледи! Данас је тачно 27 година од почетка бомбардовања СР Југославије, ово су били изговори за отпочињање агресије

Агресија НАТО на Србију, односно тадашњу СР Југославију, почела је пре 27 година, 24. марта 1999. године у 19.53 часова. Агресија на СРЈ била је преседан и изведена је без сагласности Савета безбедности УН.

Према подацима Министарства одбране Србије, током НАТО агресије убијен је 1.031 припадник војске и полиције, а рањена су 5.173 војника и полицајца. Погинуло је око 2.500 цивила, међу њима 89 деце, док је рањено око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце. Као нестали воде се 25 особа.

Светској јавности представљено је да је разлог агресије била тешка хуманитарна криза на Косову и Метохији. У стварности, током 1998. године догодила се серија терористичких напада које је починила тзв. ОВК, како против снага безбедности Србије и СРЈ, тако и против бројних цивила, не само Срба. Нападани су важни објекти, путеви, комуникационе тачке, погранични појас уз Албанију, а потом и поједине вароши.

Као изговор за агресију искоришћени су догађаји у Рачку 15. јануара 1999. године, као и неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу. Пошто је Скупштина Србије одбила присуство страних трупа на територији земље и предложила да Уједињене нације надгледају мировно решење, НАТО је започео ваздушне ударе. Наредбу за напад дао је тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Према саопштењу Генералштаба Војске Југославије, у првом налету 24. марта гађано је више од 20 објеката. Први пројектили пали су у 19.53 часова на касарну у Прокупљу, где је страдао војник Бобан Недељковић, прва жртва агресије. Услиједили су удари на Приштину, Куршумлију, Батајницу и Стражевицу, као и на предајнике и системе везе на Јастрепцу.

Погођени су и Даниловград, где је погинуо војник Саша Стојић из Београда, као и аеродром Голубовци код Подгорице. Највише је циљан простор Косова и Метохије, али и већи градови попут Београда, Новог Сада, Ниша, Лесковца, Сомбора и Суботице, као и Подгорица, Херцег Нови и Луштица.

НАТО је бомбардовање започео са бродова у Јадрану и из четири ваздухопловне базе у Италији. Иако су претње војном интервенцијом постојале од почетка деведесетих, припреме за агресију интензивиране су током 1998. године. У књизи "Модерно ратовање" Весли Кларк навео је да је планирање напада већ средином јуна те године било у току.

У пролеће 1998. године погранични појас општина Дечани и Ђаковица био је зона интензивних сукоба. Дечани су били у вишемесечном окружењу без струје и телефонских веза, а тешке борбе вођене су током априла и маја. Почетком јуна тзв. ОВК објавила је мобилизацију, што је значило отворену оружану побуну.

Војска Југославије укључена је у операције почетком јуна, а Дечани су деблокирани након вишедневних борби. Уследили су збегови локалног становништва, док су у међународној јавности пласиране информације о великом броју избеглица. Власти СРЈ покушавале су да одговоре организовањем посета дипломата, али су извештаји често били усклађени са политикама њихових земаља.

Западни медији истовремено су извештавали о наводном етничком чишћењу и хуманитарној катастрофи. Савет безбедности УН 8. јуна 1998. забранио је инвестирање у СРЈ, док су министри одбране НАТО-а 11. јуна донели декларацију о припреми за војну интервенцију.

Током лета 1998. вођене су тешке борбе, посебно у Ораховцу, који је нападнут 17. јула. Град је ослобођен након дводневних борби, али су последице биле тешке, са бројним отмицама и жртвама међу цивилима.

Савет НАТО-а 12. октобра 1998. донео је одлуку о активирању снага. Дан касније Слободан Милошевић потписао је споразум са Ричардом Холбруком, којим је предвиђено присуство посматрача ОЕБС-а и смањење војних снага на Косову и Метохији.

Упркос томе, 30. јануара 1999. НАТО је објавио да је спреман за нападе. Преговори у Рамбујеу и Паризу од фебруара до марта завршени су без договора, након чега је донесена одлука о бомбардовању.

Током 11 недеља агресије НАТО је бацио око 22.000 тона пројектила, укључујући касетне бомбе и муницију са осиромашеним уранијумом. Уништен је велики део инфраструктуре – мостови, путеви, школе, болнице, медијске куће и индустријски објекти.

Оштећено је или уништено око 25.000 стамбених објеката, 470 километара путева и 595 километара пруга. Погођено је 14 аеродрома, 19 болница, 69 школа и 44 моста, од којих је 38 потпуно срушено. Трећина електроенергетског система била је онеспособљена.

Зграда РТС-а бомбардована је 23. априла, када је погинуло 16 особа, док је зграда Телевизије Нови Сад уништена 3. маја. Амбасада Кине у Београду погођена је 7. маја 1999. године.

Укупна материјална штета процењена је на око 100 милијарди долара. До 10. јуна регистровано је више од 18.000 прелета, док НАТО наводи преко 38.000 налета.

Агресија је окончана потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године, након чега је уследило повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије. Наредбу о прекиду бомбардовања дао је Хавијер Солана 10. јуна.

Последњи пројектили пали су истог дана код Косовске Каменице и у Урошевцу. Био је то 79. дан НАТО агресије на СРЈ.

Агресија је, према овом наративу, заокружена једностраним проглашењем независности тзв. Косова 17. фебруара 2008. године, које су признале многе земље учеснице бомбардовања.