NATO udario bez dozvole UN: 78 dana razaranja, hiljade mrtvih i sećanje koje ne bledi! Danas je tačno 27 godina od početka bombardovanja SR Jugoslavije, ovo su bili izgovori za otpočinjanje agresije

Agresija NATO na Srbiju, odnosno tadašnju SR Jugoslaviju, počela je pre 27 godina, 24. marta 1999. godine u 19.53 časova. Agresija na SRJ bila je presedan i izvedena je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN.

Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom NATO agresije ubijen je 1.031 pripadnik vojske i policije, a ranjena su 5.173 vojnika i policajca. Poginulo je oko 2.500 civila, među njima 89 dece, dok je ranjeno oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece. Kao nestali vode se 25 osoba.

Svetskoj javnosti predstavljeno je da je razlog agresije bila teška humanitarna kriza na Kosovu i Metohiji. U stvarnosti, tokom 1998. godine dogodila se serija terorističkih napada koje je počinila tzv. OVK, kako protiv snaga bezbednosti Srbije i SRJ, tako i protiv brojnih civila, ne samo Srba. Napadani su važni objekti, putevi, komunikacione tačke, pogranični pojas uz Albaniju, a potom i pojedine varoši.

Kao izgovor za agresiju iskorišćeni su događaji u Račku 15. januara 1999. godine, kao i neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu. Pošto je Skupština Srbije odbila prisustvo stranih trupa na teritoriji zemlje i predložila da Ujedinjene nacije nadgledaju mirovno rešenje, NATO je započeo vazdušne udare. Naredbu za napad dao je tadašnji generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.

Prema saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, u prvom naletu 24. marta gađano je više od 20 objekata. Prvi projektili pali su u 19.53 časova na kasarnu u Prokuplju, gde je stradao vojnik Boban Nedeljković, prva žrtva agresije. Uslijedili su udari na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu i Straževicu, kao i na predajnike i sisteme veze na Jastrepcu.

Pogođeni su i Danilovgrad, gde je poginuo vojnik Saša Stojić iz Beograda, kao i aerodrom Golubovci kod Podgorice. Najviše je ciljan prostor Kosova i Metohije, ali i veći gradovi poput Beograda, Novog Sada, Niša, Leskovca, Sombora i Subotice, kao i Podgorica, Herceg Novi i Luštica.

NATO je bombardovanje započeo sa brodova u Jadranu i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji. Iako su pretnje vojnom intervencijom postojale od početka devedesetih, pripreme za agresiju intenzivirane su tokom 1998. godine. U knjizi "Moderno ratovanje" Vesli Klark naveo je da je planiranje napada već sredinom juna te godine bilo u toku.

U proleće 1998. godine pogranični pojas opština Dečani i Đakovica bio je zona intenzivnih sukoba. Dečani su bili u višemesečnom okruženju bez struje i telefonskih veza, a teške borbe vođene su tokom aprila i maja. Početkom juna tzv. OVK objavila je mobilizaciju, što je značilo otvorenu oružanu pobunu.

Vojska Jugoslavije uključena je u operacije početkom juna, a Dečani su deblokirani nakon višednevnih borbi. Usledili su zbegovi lokalnog stanovništva, dok su u međunarodnoj javnosti plasirane informacije o velikom broju izbeglica. Vlasti SRJ pokušavale su da odgovore organizovanjem poseta diplomata, ali su izveštaji često bili usklađeni sa politikama njihovih zemalja.

Zapadni mediji istovremeno su izveštavali o navodnom etničkom čišćenju i humanitarnoj katastrofi. Savet bezbednosti UN 8. juna 1998. zabranio je investiranje u SRJ, dok su ministri odbrane NATO-a 11. juna doneli deklaraciju o pripremi za vojnu intervenciju.

Tokom leta 1998. vođene su teške borbe, posebno u Orahovcu, koji je napadnut 17. jula. Grad je oslobođen nakon dvodnevnih borbi, ali su posledice bile teške, sa brojnim otmicama i žrtvama među civilima.

Savet NATO-a 12. oktobra 1998. doneo je odluku o aktiviranju snaga. Dan kasnije Slobodan Milošević potpisao je sporazum sa Ričardom Holbrukom, kojim je predviđeno prisustvo posmatrača OEBS-a i smanjenje vojnih snaga na Kosovu i Metohiji.

Uprkos tome, 30. januara 1999. NATO je objavio da je spreman za napade. Pregovori u Rambujeu i Parizu od februara do marta završeni su bez dogovora, nakon čega je donesena odluka o bombardovanju.

Tokom 11 nedelja agresije NATO je bacio oko 22.000 tona projektila, uključujući kasetne bombe i municiju sa osiromašenim uranijumom. Uništen je veliki deo infrastrukture – mostovi, putevi, škole, bolnice, medijske kuće i industrijski objekti.

Oštećeno je ili uništeno oko 25.000 stambenih objekata, 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Pogođeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 69 škola i 44 mosta, od kojih je 38 potpuno srušeno. Trećina elektroenergetskog sistema bila je onesposobljena.

Zgrada RTS-a bombardovana je 23. aprila, kada je poginulo 16 osoba, dok je zgrada Televizije Novi Sad uništena 3. maja. Ambasada Kine u Beogradu pogođena je 7. maja 1999. godine.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na oko 100 milijardi dolara. Do 10. juna registrovano je više od 18.000 preleta, dok NATO navodi preko 38.000 naleta.

Agresija je okončana potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine, nakon čega je usledilo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije. Naredbu o prekidu bombardovanja dao je Havijer Solana 10. juna.

Poslednji projektili pali su istog dana kod Kosovske Kamenice i u Uroševcu. Bio je to 79. dan NATO agresije na SRJ.

Agresija je, prema ovom narativu, zaokružena jednostranim proglašenjem nezavisnosti tzv. Kosova 17. februara 2008. godine, koje su priznale mnoge zemlje učesnice bombardovanja.