Његова храброст победила је највећу јерес: Данас прослављамо Светог Атанасија Великог, ове обичаје ваља испоштовати

Свети Атанасије Велики рођен је у Александрији 296. године, а још као дечак показивао је велику приврженост вери и духовном животу. Као ђакон архиепископа Александра учествовао је на Првом васељенском сабору у Никеји, где се истакао знањем и мудрошћу. Посебно је допринео учвршћивању православног учења, нарочито кроз рад на Символу вере који је тада усвојен.

После смрти архиепископа Александра, Атанасије је изабран за његовог наследника и на челу Цркве остао је више од четири деценије.

Важио је за једног од најпрогоњенијих и најокривљаванијих светитеља свог времена. На удару су га држали цареви Констанције, Јулијан и Валент, јеретик Арије са присталицама, епископ Јевсевије Никомидијски и бројни други противници.

Због прогона је често био принуђен да се скрива - уточиште је налазио у бунарима, пустињама, гробницама и домовима верника, а два пута је морао да побегне и у Рим. Од укупно 47 година епископске службе, чак више од 15 провео је у изгнанству и тамници.

На сабору одржаном у Тиру 335. године успешно је одбацио све оптужбе које су биле подигнуте против њега. Ипак, његови непријатељи наставили су да га пред царем Константином представљају као изазивача немира. Цар му је потом наредио да напусти Египат и оде у Трир, иако је истовремено забранио постављање новог архиепископа на александријску катедру.

У Триру је дочекан са великим поштовањем и топлином, а његов утицај брзо се осетио међу тамошњим црквеним круговима. Након смрти цара Константина 337. године, Атанасију је дозвољен повратак у Александрију, где га је народ дочекао са великом радошћу.

Међутим, убрзо су уследиле нове сплетке. Евсевијани су тврдили да се на катедру вратио без званичног поништења одлуке Тирског сабора. На његово место покушали су да поставе аријанског презвитера Писта, кога је рукоположио Секунд Птолемаидски.

Египатски епископи су Писта предали анатеми, али је упркос подршци коју је Атанасије добио на Александријском сабору 339. године, поново свргнут на сабору у Антиохији 340. године. На његово место постављен је Григорије Кападокијац, који је уз помоћ војске и крвопролића преузимао храмове у Александрији.

Сматрајући да је повлачење најмудрије решење, Свети Атанасије напустио је Египат и отишао у Рим. Тамо је на помесном сабору ослобођен свих оптужби и поново примљен у црквено јединство, док му је папа Јулије пружио личну заштиту. У Риму су се око њега окупљали бројни поштоваоци монашког живота, надахнути славом египатских пустињака.

Године 343. присуствовао је сабору у Сердици, а две године касније цар Констанције позвао га је да се врати у Египат. У Александрију се вратио 346. године. Ипак, средином педесетих година четвртог века аријанске поделе поново су се распламсале, па је Атанасије још једном свргнут на саборима у Арлу 353. и Милану 355. године.

Тек пред крај живота провео је извесно време у миру, окружен верним народом који га је искрено волео. Човек који је бранио једну од највећих истина хришћанства много је страдао због своје вере, све до смрти 373. године.

Мало је светитеља који су били толико клеветани и прогоњени као Свети Атанасије, али је он сва искушења поднео са стрпљењем и вером, на крају изашавши као победник из дуготрајне борбе.

Легенда о Светом Атанасију

У јужним крајевима Србије и данас се препричава легенда према којој је ђаво покушао да искуша Светог Атанасија прерушивши се у прелепу девојку. Она га је наговарала да се одрекне Бога и приклони нечастивом.

Међутим, светитељ је прозрео обману и затражио од ње да покаже своју моћ тако што ће ући у мали ћуп. Када је то учинила, одмах је затворио посуду и бацио је у море. Према предању, ћуп је годинама плутао док га нису пронашли рибари и отворили га.

Тако је, каже легенда, ђаво поново ослобођен и од тада лута светом искушавајући људе.

Народно веровање каже да се ђаво, кад год загрми, уплаши мислећи да га прогони Свети Атанасије, па се скрива по судовима и посудама. Зато се верује да на овај дан све посуде треба држати затвореним.

У појединим крајевима Србије Светог Атанасија посебно поштују воденичари, верујући да тог дана ђаволи вребају по вировима, због чега воденице не раде како треба.

Српска православна црква данас обележава и спомен на Светог Михаила Бориса. Он је рођен као незнабожац и одрастао ван хришћанске вере. Под утицајем свог стрица Бојана и сестре прихватио је хришћанство, а на крштењу је добио име Михаил. Патријарх Фотије послао му је свештенике који су постепено крстили бугарски народ.

Многи бугарски великаши противили су се новој вери, али је хришћанство ипак однело победу, па су широм земље ницали храмови које је подизао цар Михаил. Посебан допринос учвршћивању вере међу Бугарима, али и Србима, дали су Петочисленици Охридски - ученици светих Кирила и Методија, који су Христову науку ширили на народном словенском језику.

У позним годинама Михаил се замонашио и повукао у манастир. Међутим, када је његов син Владимир почео да потискује хришћанство и руши оно што је његов отац створио, Михаил је поново обукао војничку одећу, узео мач и збацио Владимира са престола, поставивши млађег сина Симеона за владара.

Након тога поново је обукао монашку ризу и вратио се тихом монашком животу. Остатак живота провео је у молитви и подвигу, да би се 2. маја 906. године мирно упокојио, оставивши за собом успомену на великог, побожног и благоверног владара.