Njegova hrabrost pobedila je najveću jeres: Danas proslavljamo Svetog Atanasija Velikog, ove običaje valja ispoštovati

Sveti Atanasije Veliki rođen je u Aleksandriji 296. godine, a još kao dečak pokazivao je veliku privrženost veri i duhovnom životu. Kao đakon arhiepiskopa Aleksandra učestvovao je na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, gde se istakao znanjem i mudrošću. Posebno je doprineo učvršćivanju pravoslavnog učenja, naročito kroz rad na Simvolu vere koji je tada usvojen.

Posle smrti arhiepiskopa Aleksandra, Atanasije je izabran za njegovog naslednika i na čelu Crkve ostao je više od četiri decenije.

Važio je za jednog od najprogonjenijih i najokrivljavanijih svetitelja svog vremena. Na udaru su ga držali carevi Konstancije, Julijan i Valent, jeretik Arije sa pristalicama, episkop Jevsevije Nikomidijski i brojni drugi protivnici.

Zbog progona je često bio prinuđen da se skriva - utočište je nalazio u bunarima, pustinjama, grobnicama i domovima vernika, a dva puta je morao da pobegne i u Rim. Od ukupno 47 godina episkopske službe, čak više od 15 proveo je u izgnanstvu i tamnici.

Na saboru održanom u Tiru 335. godine uspešno je odbacio sve optužbe koje su bile podignute protiv njega. Ipak, njegovi neprijatelji nastavili su da ga pred carem Konstantinom predstavljaju kao izazivača nemira. Car mu je potom naredio da napusti Egipat i ode u Trir, iako je istovremeno zabranio postavljanje novog arhiepiskopa na aleksandrijsku katedru.

U Triru je dočekan sa velikim poštovanjem i toplinom, a njegov uticaj brzo se osetio među tamošnjim crkvenim krugovima. Nakon smrti cara Konstantina 337. godine, Atanasiju je dozvoljen povratak u Aleksandriju, gde ga je narod dočekao sa velikom radošću.

Međutim, ubrzo su usledile nove spletke. Evsevijani su tvrdili da se na katedru vratio bez zvaničnog poništenja odluke Tirskog sabora. Na njegovo mesto pokušali su da postave arijanskog prezvitera Pista, koga je rukopoložio Sekund Ptolemaidski.

Egipatski episkopi su Pista predali anatemi, ali je uprkos podršci koju je Atanasije dobio na Aleksandrijskom saboru 339. godine, ponovo svrgnut na saboru u Antiohiji 340. godine. Na njegovo mesto postavljen je Grigorije Kapadokijac, koji je uz pomoć vojske i krvoprolića preuzimao hramove u Aleksandriji.

Smatrajući da je povlačenje najmudrije rešenje, Sveti Atanasije napustio je Egipat i otišao u Rim. Tamo je na pomesnom saboru oslobođen svih optužbi i ponovo primljen u crkveno jedinstvo, dok mu je papa Julije pružio ličnu zaštitu. U Rimu su se oko njega okupljali brojni poštovaoci monaškog života, nadahnuti slavom egipatskih pustinjaka.

Godine 343. prisustvovao je saboru u Serdici, a dve godine kasnije car Konstancije pozvao ga je da se vrati u Egipat. U Aleksandriju se vratio 346. godine. Ipak, sredinom pedesetih godina četvrtog veka arijanske podele ponovo su se rasplamsale, pa je Atanasije još jednom svrgnut na saborima u Arlu 353. i Milanu 355. godine.

Tek pred kraj života proveo je izvesno vreme u miru, okružen vernim narodom koji ga je iskreno voleo. Čovek koji je branio jednu od najvećih istina hrišćanstva mnogo je stradao zbog svoje vere, sve do smrti 373. godine.

Malo je svetitelja koji su bili toliko klevetani i progonjeni kao Sveti Atanasije, ali je on sva iskušenja podneo sa strpljenjem i verom, na kraju izašavši kao pobednik iz dugotrajne borbe.

Legenda o Svetom Atanasiju

U južnim krajevima Srbije i danas se prepričava legenda prema kojoj je đavo pokušao da iskuša Svetog Atanasija prerušivši se u prelepu devojku. Ona ga je nagovarala da se odrekne Boga i prikloni nečastivom.

Međutim, svetitelj je prozreo obmanu i zatražio od nje da pokaže svoju moć tako što će ući u mali ćup. Kada je to učinila, odmah je zatvorio posudu i bacio je u more. Prema predanju, ćup je godinama plutao dok ga nisu pronašli ribari i otvorili ga.

Tako je, kaže legenda, đavo ponovo oslobođen i od tada luta svetom iskušavajući ljude.

Narodno verovanje kaže da se đavo, kad god zagrmi, uplaši misleći da ga progoni Sveti Atanasije, pa se skriva po sudovima i posudama. Zato se veruje da na ovaj dan sve posude treba držati zatvorenim.

U pojedinim krajevima Srbije Svetog Atanasija posebno poštuju vodeničari, verujući da tog dana đavoli vrebaju po virovima, zbog čega vodenice ne rade kako treba.

Srpska pravoslavna crkva danas obeležava i spomen na Svetog Mihaila Borisa. On je rođen kao neznabožac i odrastao van hrišćanske vere. Pod uticajem svog strica Bojana i sestre prihvatio je hrišćanstvo, a na krštenju je dobio ime Mihail. Patrijarh Fotije poslao mu je sveštenike koji su postepeno krstili bugarski narod.

Mnogi bugarski velikaši protivili su se novoj veri, ali je hrišćanstvo ipak odnelo pobedu, pa su širom zemlje nicali hramovi koje je podizao car Mihail. Poseban doprinos učvršćivanju vere među Bugarima, ali i Srbima, dali su Petočislenici Ohridski - učenici svetih Kirila i Metodija, koji su Hristovu nauku širili na narodnom slovenskom jeziku.

U poznim godinama Mihail se zamonašio i povukao u manastir. Međutim, kada je njegov sin Vladimir počeo da potiskuje hrišćanstvo i ruši ono što je njegov otac stvorio, Mihail je ponovo obukao vojničku odeću, uzeo mač i zbacio Vladimira sa prestola, postavivši mlađeg sina Simeona za vladara.

Nakon toga ponovo je obukao monašku rizu i vratio se tihom monaškom životu. Ostatak života proveo je u molitvi i podvigu, da bi se 2. maja 906. godine mirno upokojio, ostavivši za sobom uspomenu na velikog, pobožnog i blagovernog vladara.