Њихова имена се не заборављају, били су само деца: Ово су најмлађе жртве НАТО бомбардовања, сећање које не бледи

На данашњи дан 1999. године започело је НАТО бомбардовање, остављајући за собом разарања широм земље. Гађани су путеви, мостови, али и бројни цивилни објекти, а последице су биле трагичне и дуготрајне. Страх и неизвесност обележили су свакодневицу, док су губици које су породице претрпеле оставили ране које време не успева да залечи.

Међу страдалима било је и деце – најмлађих, чији су животи тек почели. Према званичним подацима Министарства одбране Србије, током бомбардовања живот је изгубило 81 дете. Најмлађа међу њима била је беба стара свега 11 месеци, која је настрадала у априлу 1999. године у нападу код Мердара, уочи Ускрса.

Бомбардовање није правило разлику - жртве су били дечаци и девојчице различитих имена и порекла, чији су животи нагло прекинути. Уместо детињства, игре и безбрижности, остали су бол и празнина које њихове породице и данас носе. Прекинути су загрљаји, смех и свакодневни тренуци, а замениле су их тишина и туга.

Нека имена страдалих остала су позната јавности, док су друга позната само њиховим најближима, али су сва подједнако дубоко урезана у сећање. Међу њима је и двогодишњи дечак који је страдао током бомбардовања Новог Пазара, као и петнаестогодишња ученица Математичке гимназије, која је погинула приликом напада на мост у Варварину.

Бомбардовање 1999. године однело је и снове најмлађих, међу њима и Гордане Николић и Милана Игњатовића из Владичиног Хана, чији су животи прерано прекинути.

Посебно потресна судбина везује се за шестогодишњег дечака из околине Алексинца, који је страдао у нападу у Грделичкој клисури. Тог 12. априла 1999. путовао је са родитељима ка селу у близини Сурдулице, али на одредиште никада није стигао, а његово тело никада није пронађено.

Међу симболима страдања деце током бомбардовања остала је и трогодишња девојчица, Милица Ракић, која је погинула у свом дому у Батајници, чија је судбина дубоко потресла јавност и остала трајно у колективном сећању.

Према подацима Министарства одбране Србије, међу жртвама су била и деца стара свега неколико месеци. Како је наведено у званичним сведочењима, најмлађи су имали тек два до три месеца, што додатно осликава размере трагедије и страдања недужних током тог периода.

- Има и осамнаестогодишњака који су изгубили животе под тим НАТО бомбама. Све у свему није то лепа слика и заиста велика је туга да је толико деце страдало, а исто тако треба поменути да поред погинуле деце имамо и огроман број рањене деце од којих и данас нека деца имају последице у виду инвалидитета, а о траумама психичке природе и не знамо пошто нисмо истраживали. Можда када бисмо сада, 20 година после бомбардовања, испитивали ту генерацију која је тада у време бомбардовања расла, видели бисмо каква су њихова сећања на те трауматичне дане - поручила је.

Говорећи о страдањима током бомбардовања, Маргит Савовић је истакла да јој је посебно потресан био случај Ирене Митић, која је погинула код Врања. Како је навела, на бомби која је усмртила девојчицу био је исписан руком узнемирујући натпис, што је, према њеним речима, додатно појачало осећај бизарности и страхоте тог догађаја.

Она је подсетила и да током бомбардовања нису страдали само људи, већ и објекти од кључног значаја за децу – школе и вртићи. У Врању је, како је истакла, уништено више дечјих вртића, док је погођено и дечје одељење болнице "Драгише Мишовић".

Савовић је оценила да су објашњења о "колатералној штети" оставила дубок траг, јер су, како је навела, таквим тумачењима и деца и установе у којима бораве сведени на последице које се посматрају као неизбежне у рату.

Споменик са епитафом "Били смо само деца", посвећен страдалим малишанима, подигнут је у парку Ташмајдан у Београду на прву годишњицу НАТО бомбардовања СРЈ.

Сећање на невине жртве и данас траје, као подсетник на страдање које је заувек обележило многе породице и оставило неизбрисив траг у колективном памћењу.