ОД ЖЕНЕВЕ, БРИСЕЛА ДО ПАРИЗА - БОРБА ЗА СРБИЈУ И ЊЕНУ НАЦИОНАЛНОСТ: Упознајте живот и борбу Милића од Мачве (ФОТО/ВИДЕО)
Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. године у Београду, а прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви.
Један од најпознатијих српских сликара 20. века био је Милић од Мачве. Право име му је било Милић Станковић, рођен је у Белотићу 20. октобра 1934, а умро у Београду 8. децембра 2000. године.
О његовим сликама не зна се много, често су га сматрали мистериозним, а недавно је доспео поново у медијске наслове.
Рибничка пећина јединствен драгуљ природе! Шалитра из њених шупљина коришћена за прављење барута у устанку (ФОТО)
НАЈВЕЋА СВЕТИЊА ОВОГ КРАЈА: Погледајте какве тајне крије "МАЛИ ОСТРОГ" у Малом Зворнику (ФОТО/ВИДЕО)
"СВЕДОК ДА ПОСТОЈИМО 300 ГОДИНА У КОНТИНУИТЕТУ НА ОВИМ ПРОСТОРИМА" Скривени симбол града на Ђетињи духовни светионик (ФОТО)
Милић од Мачве био је високо образован. Средњошколско образовање завршио је у Шабачкој гимназији, а студије архитекуре је уписао у Београду, а потом Академију ликовних уметности где је дипломирао 1959. године. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра те године у Београду, а прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви.
На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности.
У свом родном месту, селу Белотићу, подигао је Радован-кулу и основао Мачванску сликарску и песничку школу. Имао је специфичан стил одевања, често је носио црни плашт сличај мантији, црну беретку и штап налик на владичански.
Милић је једну своју изложбу слика 1962, која је тада била забрањена, посветио Сави Шумановићу, "од усташког звериња уморног" како он тада рече, зато што је био Србин и што је своје слике пописивао ћирилицом, коју су усташке власти забраниле 1941. године.
Деведесетих година 20. века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе, која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балканском полуострву од праисторије.
Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње. Био је противник Српске академије наука и уметности.
Више о самом раду, животу, делима и уметности коју је неговао и стварао говори његов братанац, синовац, Ненад Станковић који је објаснио одакле је долазила инспирација за његова дела.
- Куће које је он сликао, ту архитектуру, те обичаје и празноверице, односно то како је и почео у самом старту, тога више нема - објашњава Ненад Станковић и додаје:
- Његова дела, како време буде пролазило, биће све драгоценија и све значајнија. Знате, ви можете бити апстрактни сликар у 22. и 23. веку, али тај моменат који је он забележио, ту фактогфрафију времена у којем је живео, факторграфију Србије... То је нешто непоновљиво. Он је то врло брзо схватио и почео је да се бави тим темама премда је дуго био оспораван од стране времена у којем је живео, то је био комунизам, то је била земља модерних схватања, међутим како је време пролазило видело се да је он на правом путу.
Када је реч о делима познатог уметника његов синовац Ненад Станковић објашњава да је он својевремено направио договор са галеристом Салвадора Далија у Паризу где је био план да излаже своја дела, међутим, понесем духом светославља, био је прилично свој и није хтео никога да трпи те је схватио да је боље да буде у свом народу што га је довело до момента где је раскинуо уговорено са галеристом из Париза и вратио се у Србију 1965/66. године.
- Поред Париза, његова дела била су пристуна и у Бриселу у галерији "Алберт И", две његове слике налазе се у Ватиканском музеју, што није мала ствар, једна његова слика налази се и у музеју у Фиренци, његова дела налазе се и у многим колекцијама код Јевреја, Женеви... Изузетно је заступљен, а интересантно је да је у његово време, када је имао изложбре, Кусовац је умео да га "оплете" најстрашније, док у Бриселу за исту изложбу напишу најбоље критике о њему - говори Ненад Станковић и додаје:
- Он је то веома паметно искористио, уметници су тада били изузетно на цени у Србији, а он је интелигентно нашао себи сатисфакцију у свему томе. Није лако издржати притиске тог времена када те сви нападају, игноришу, минимизирају због твог дела, али он би тада одлазио у Брисел где би му у новинама, по целој страни написали фантастичне критике што се касније нашло и у његовим критикама, та упоредна критика Кусовца и критика из Брисела након чега је Кусовац покушавао да се искупи за то.
Ненад Станковић наводи да је то било време "титоизма", али то људи нису схватали, ту политику, што данас схватају, међутим, и без обзира на то Милић се везује за националну причу, националну уметност, борбу за ћирлилицу, национална права...
- Кажу да је лично Броз лупао вратима када је читао тај његов тестамент, да је био јако љут и то је само доказ да је Милић "ударао" директно у центар - наводи Ненад Станковић.
Синовац додаје да је Милића јако заболело и повредило када смо у том кобном бомбардовању изгубили Косово, након чега је врло брзо и умро.
- Оставио је један диван циклус у Крушевцу - Косово први праг Србије - наводи синовац Станковић за крај.
Пројекат је финансиран из буџета општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.