ОВО ЈЕ ПЕТАР КОЈИ ЈЕ 1966. РАСПЛАКАО ЦЕЛУ ЈУГУ: Зимовао у шупљој колиби поред звери, шутирали га... Ево где је сад - УСПЕО ЈЕ
Воли да се враћа у своју земљу
Мали Петар је 1966. расплакао Југославију, а Курир га је недавно пронашао. Снашао се у Швајцарској, али и даље не заборавља домовину.
ЦЕНЕ НА КОПАОНИКУ ОСТАВИЛЕ СВЕ У ЧУДУ! Папрено скупи ћевапи, а тек да видите колико кошта ЧАЈ
У Србији температура ПАДА НА МИНУС 18, а онда тотални ПРЕОКРЕТ?! Најновија прогноза вам се нимало неће свидети
ДАНАС СЛАВИМО 20.000 НИКОМИДИЈСКИХ МУЧЕНИКА: Изговорите ОВЕ РЕЧИ и подарите снагу и вољу својим ближњима (ВИДЕО)
Дечака кога су обилазиле звери, а северац ноћу засипао снегом кроз шупља врата открио је случајно Миливоје Вуковић са ТВ Београд у тадашњем хотелу "Тара". Дотрчи из мрака, седне за сто, гледа телевизор и отрчи у мрак и мраз. Упадљиво је, наравно, одударао од свих сељачком, старом одећом. Да наручи штогод, није могао, осим ако га који гост не почасти.
- Не тревљавам се са људима. Више се тревљавам са животињама. Више се плашим кад се тревим са мечком, јер кад води мале, оће да нападне. И онда тражим криво дрво, медвед не може уз криво дрво. Медведа се не плашим много, неће да нападне, само мечка. Звизнем мало на њега и побегне. Дивље се свиње највише плашим јер она у секунду може да расцијепи иксана и појде - овако је 1966. причао тада петнаестогодишњи Петар Живановић у цјелцу села Рачанска Шљивовица поврх Таре, где је сам проводио зиме у трошној брвнари чувајући овце.
- Водо сам их доле по кањону, силазили смо низ неке клампе доље, у воду. Бог те пита докле, силазили смо. Они су мени нудили паре, нудили су ми пет банки, ја нисам хтео да им узмем зато што сам имао времена да виде то и зато што сам им био водич - говорио је Петар, који је лети брао јагоде па продавао пред хотелом, пун среће да узме неки динар.
Прошло је 57 година од приче која је дирнула Југославију. Петра смо прошлог лета срели у Бајиној Башти. Далеко је од оног мучног живота сељака и сиромаха. Успео је на сваком плану - скућио се, ни мање ни више, у Швајцарској, има своју Милунку, двоје деце, троје унучади... И све је то постигао са десет прстију. Иако има само четири разреда школе.
- Тукао ме је учитељ Миле Газдић што нисам добро учио. Када сам побегао из школе у шуму, по пољу сам чупао раж и носио у шуму, на једну стену, туј сам простирао пода се и на се. И туј сам спавао. Нисам смео да идем кући јер знао сам да ће родитељи да ме тучу - причао је Петар на троноши, усред брвнаре, у којој је имао још распали кревет, синију и стари шпорет, а што смо видели захваљујући емисији "Трезор".
Данас признаје да га је беда заправо отерала у планину.
- Завршио сам четри разреда и истина је била да ме отац није могао више издржавати. Имао сам и двије сестре, мученице ко и ја. Сељачка деца су била мученици. Памтим - немам ни обуће. Живот је био нула. И: 'Ај, Петре у Тару, чувај овце.' Није ме било страх. То су ти сељачка деца, храбри људи - причао је за "Курир" Петар, коме је из засеока Живановићи у селу Рача, подно Таре, требало сат и по пешке до колибе - Церје, Соколина па Рачанска Шљивовица.
- Кад добијем мало више времена, идем у хотел да гледам телевизор. Гледао сам како се тучу северни Вијетнамци и Американци. Гледао сам како Американци искачу из хеликоптера у северни Вијетнам. Гледао сам како муче заробљенике, тучу и стављају их на трују, бацају их у воду - причао је Петар те '66. као дете, као и ово:
- Многи људи имају пушку, могли би да убију медведа. Али с тим што, ако убијеш медведа, мораш да даш сто 'иљада. А медвед, ако убије човека, дају породици 50 'иљада. А не знам кад би се заратило, нека траже медведа да ратује уместо човека.
Родитељи му у колиби, вели, буду до мртве јесени, па сиђу у Рачу.
- Иза јутра устанем, нацепам дрва, имам дости луча, подложим ватру и загрије се моја колиба", говорио је Петар у камеру, на црно-белом снимку, а потом месио тесто у великој шерпи, па пекао хлеб, а кувао је себи шта је имао - кромпир, пасуљ...
- Колиба шупља. Ставим крпару, ударим ексер тамо и вамо и окачим ту крпару на врата, која су била окренута на север. Кад се пробудим ујутру - џаба. Оно опет надувало снијега, тамо до кревета. Шупља врата. Ал' научиш на све. Хладноћа се научи, ко и жега. И на тежак живот се научи - сећа се Петар.
Сећа се и како су га многи малтретирали:
- Чувам овце, тамо ограда, 'вамо ограда. Наиђе ауто, изађе неки, удари ме ногом у задњицу и каже "Маму ти сељачку, сад тераш овце када ја треба да прођем!" Нека пробају господа то да ураде у Швајцарској, никад више неће возити ауто и још ће да плати стрес ако краве дају мало млека, а стока за клање па не ваља месо. Свашта сам доживео и од дивљих шумара. У Швајцарској у четинарске саднице пуштају овце да отребе траву, да они не би чупали. А код нас су ставили петокраке на чело и зајмили гонити бабе да им не дају да напасу краву да би намузле шољу млека унучету. Зимско време, понео сам гране што су пале, а шумар: "Баци то. Ако грање и сута не буде овде, направићу пријаву против тебе.
У то зимско време дан је кратак, ноћ дуга. Предуга. Бар је имао једину стару књигу - о Марку Краљевићу и Милошу Обилићу.
- Увече запалим лампу, ставим на синију и читам. Читао сам је сто пута и упамтио сам све шта у њој пише. Како су се Марко Краљевић и Мина од Костура тукли, како је Мина од Костура поарао дворе Марку Краљевићу и запалио их и одвео му жену... - причао је Петар у камеру, а сад вели да песмарице још памти. Казивао је и да је на телевизији гледао како пева Сафет Исовић и свирају Тине и Радојка Живковић:
- Лети је била старија сестра са мном у колиби. Спавали смо у том у једином кревету, слама доле. Кажем јој: 'Шта 'во кмечи?', а она ће: Ћути, спавај, овца брекница. Знаш шта је овца брекница, то је она која стење, прежива. Сестра устаје да музе овце и краве, а ја да наместим кревет, кад, сунце ти љубим, црна гуја под јастуком, ко највећа пита. Шикну, оде, почнем кукати. Нисам после хтео лећи док нисам све то претресо. Кад би имао транзистор, волео би овде да га слушам. Не могу да пређем тамо хотелу, вејавица велика.
После ТВ прилога стигли су књиге, писма, па транзистори.
- Ујак Михаило ми послао транзистор, а и школа Алекса Шантић, негде из Војводине. А нека девојка Нура, Албанка из Београда, слала ми редовно паре за батерије. Поздрављам је, дај боже да још буде жива и сретна. Њен тата је, чини ми се, био сластичар - сећа се.
Седео је Петар на склепаној огради и казивао и ово у камеру:
- Надам се да ћу и ја за нешто свршити. Волео би највише да бидем шофер, да се запослим у шумском газдинству, да вучем балване и јер би имо и мало више пара и боље живио. У хотелу гледам како су туристичка ђеца мало боље ођевена и долазе на одмор ту. И ја би волио да будем мало боље ођевен.
И боље је "ођевен". Успео је. Остао је две-три зиме у колиби, па се "пустио по свијету". По Војводини је са ујаком утоварао џакове, копао кукуруз, шећерну репу, сунцокрет... И решио да иде преко. Таман се вратио из војске, кад у родни крај дође један комшија из Швајцарске. И Петар оде преко завода за запошљавање.
- Био сам сирома', склањо се од свакога. Овде је био ресторан 'Европа' и ту једина самопослуга. Кад сам пошо у Швајцарску, питам да ми дају картонску кутију од банана. Нисам ни знао шта је банана док нисам отишао у Швајцарску и примио неколике плате. Носим ону кутију под пазу'ом, оћу кући да спакујем оне југо кошуље, што су их звали перлонке и најлонке, што се скупе на рамена кад почнеш да радиш. Кад сам примио плату, одма' сам купио памучне кошуље, а оне све побацо. И носим ја ту кутију, стоје неки ко коњи, а један момак ме лупи по рамену: 'Дечко, спусти ту кутију да ти, да извиниш сад што кажем, да ти једну ударим отпозади', а они сви, у смех, а-ха-ха. За*ебавана је сиротиња у Србији", прича Петар, који се те 1971. са 21 годином отиснуо у Швајцарску.
Недалеко од њега у колиби је живела и једна породица:
- Илија, умро је, бог душу да му прости, имао је двоје деце. И свака му част, увек је ишао са мном на хотел гледати телевизор, остави жену и децу - каже Петар.
То је била прекретница. Ту је завршио гипсарско-молерски занат.
- У градићу Ветинген нађем једног газду, па другог после који боље плаћа. Од њега сам и у пензију отишао, после 44 године стажа. Имао је четири сина, дао ми горе стан, третирао ме као сина. Кад сам се оженио и одселио се, газда ми каже - Становао си код мене осам година, никад ми ништа није нестало. Чисти прсти. Касније сам постао предрадник, 35 година сам био пословођа - вели Петар.
Стално је долазио у Србију, родни крај није заборавио. Али и стално радио. Па и данас.
- Волио сам изазов посла, најкомпликованије да радим. Све сам курсеве, дошколовавање за молера, гипсара прошао. После сам по целој Швајцарској радио, у Цириху 28 завршне радове. Ко ја није могао нико. И сад ме зову да радим. И радим. Живим кад радим - каже Петар, кога и у Башти затекосмо у послу, те одвоји пола сата да попијемо пиће. Алкохол не пије. Никад.
После осам година у Швајцарској, у родном крају упозна своју Милунку.
- Тражио сам некога сродног мојој души. Запосли се тамо у фабрици чоколаде, половином септембра ће и она у пензију. Имамо троје унучади. Унука од 20 месеци не улази у кућу док не виче: 'Деда, деда.' Направио сам у Швајцарској кућу. Ништа немам што нисам зарадио. Ђе год сам нешта радио, свако ме частио. Зато што сам радио ко себи. Више сам радио него они радници. Не можеш човека терати да ради, а ти да не радиш. Имао сам једног пријатеља у Швајцарској, каже ми да мора да трчи кући јер му долазе из општине. Деца су му мршава, сувоњава, па долазе да виде шта једу, да ли мајка зна да кува. А ја му кажем - Да је то тако било код нас, код мене би стално морали бити. Више сам био гладан него сит - прича нам Петар.
Колибе одавно нема у Рачанској Шљивовици:
- Али волим да одем горе, у Тару. У Рачи нема никога, кућица скоро готова да се сруши. Нема више ни народа. Нас је у Рачи било преко 70 првака кад сам пошо у школу. А има више од 40 година да је школа затворена. Али нека запамти Србија - нема државе ако изгуби сељака - рече Петар и отрча за послом. Под ноктима му црно. Нема му живота без рада...
(Србија Данас/Курир/Јелена С. Спасић)