scattered clouds
23°C
22.05.2024.
Beograd
eur
117.1138
usd
107.8893
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Beograd
  • Dečani
  • Jagodina
  • Kragujevac
  • Kruševac
  • Niš
  • Novi Sad
  • Orahovac
  • Pančevo
  • Pirot
  • Priština
  • Prizren
  • Sombor
  • Subotica
  • Štrpce
  • Užice
  • Vranje
  • Vršac
  • Zrenjanin
  • Zvečan
Podešavanja Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Beograd
  • Dečani
  • Jagodina
  • Kragujevac
  • Kruševac
  • Niš
  • Novi Sad
  • Orahovac
  • Pančevo
  • Pirot
  • Priština
  • Prizren
  • Sombor
  • Subotica
  • Štrpce
  • Užice
  • Vranje
  • Vršac
  • Zrenjanin
  • Zvečan

OVO JE PETAR KOJI JE 1966. RASPLAKAO CELU JUGU: Zimovao u šupljoj kolibi pored zveri, šutirali ga... Evo gde je sad - USPEO JE

10.01.2024. 16:53
Piše:
Srbija Danas/Kurir
dečak
dečak / Izvor: Foto: Printscreen/RTS/Kurir

Voli da se vraća u svoju zemlju

Mali Petar je 1966. rasplakao Jugoslaviju, a Kurir ga je nedavno pronašao. Snašao se u Švajcarskoj, ali i dalje ne zaboravlja domovinu.

CENE NA KOPAONIKU OSTAVILE SVE U ČUDU! Papreno skupi ćevapi, a tek da vidite koliko košta ČAJKopaonik

CENE NA KOPAONIKU OSTAVILE SVE U ČUDU! Papreno skupi ćevapi, a tek da vidite koliko košta ČAJ

U Srbiji temperatura PADA NA MINUS 18, a onda totalni PREOKRET?! Najnovija prognoza vam se nimalo neće svidetiSneg

U Srbiji temperatura PADA NA MINUS 18, a onda totalni PREOKRET?! Najnovija prognoza vam se nimalo neće svideti

DANAS SLAVIMO 20.000 NIKOMIDIJSKIH MUČENIKA: Izgovorite OVE REČI i podarite snagu i volju svojim bližnjima (VIDEO)sveci

DANAS SLAVIMO 20.000 NIKOMIDIJSKIH MUČENIKA: Izgovorite OVE REČI i podarite snagu i volju svojim bližnjima (VIDEO)

Dečaka koga su obilazile zveri, a severac noću zasipao snegom kroz šuplja vrata otkrio je slučajno Milivoje Vuković sa TV Beograd u tadašnjem hotelu "Tara". Dotrči iz mraka, sedne za sto, gleda televizor i otrči u mrak i mraz. Upadljivo je, naravno, odudarao od svih seljačkom, starom odećom. Da naruči štogod, nije mogao, osim ako ga koji gost ne počasti.

- Ne trevljavam se sa ljudima. Više se trevljavam sa životinjama. Više se plašim kad se trevim sa mečkom, jer kad vodi male, oće da napadne. I onda tražim krivo drvo, medved ne može uz krivo drvo. Medveda se ne plašim mnogo, neće da napadne, samo mečka. Zviznem malo na njega i pobegne. Divlje se svinje najviše plašim jer ona u sekundu može da rascijepi iksana i pojde - ovako je 1966. pričao tada petnaestogodišnji Petar Živanović u cjelcu sela Račanska Šljivovica povrh Tare, gde je sam provodio zime u trošnoj brvnari čuvajući ovce.

- Vodo sam ih dole po kanjonu, silazili smo niz neke klampe dolje, u vodu. Bog te pita dokle, silazili smo. Oni su meni nudili pare, nudili su mi pet banki, ja nisam hteo da im uzmem zato što sam imao vremena da vide to i zato što sam im bio vodič - govorio je Petar, koji je leti brao jagode pa prodavao pred hotelom, pun sreće da uzme neki dinar.

Prošlo je 57 godina od priče koja je dirnula Jugoslaviju. Petra smo prošlog leta sreli u Bajinoj Bašti. Daleko je od onog mučnog života seljaka i siromaha. Uspeo je na svakom planu - skućio se, ni manje ni više, u Švajcarskoj, ima svoju Milunku, dvoje dece, troje unučadi... I sve je to postigao sa deset prstiju. Iako ima samo četiri razreda škole.

- Tukao me je učitelj Mile Gazdić što nisam dobro učio. Kada sam pobegao iz škole u šumu, po polju sam čupao raž i nosio u šumu, na jednu stenu, tuj sam prostirao poda se i na se. I tuj sam spavao. Nisam smeo da idem kući jer znao sam da će roditelji da me tuču - pričao je Petar na tronoši, usred brvnare, u kojoj je imao još raspali krevet, siniju i stari šporet, a što smo videli zahvaljujući emisiji "Trezor".

Danas priznaje da ga je beda zapravo oterala u planinu.

d
d / Izvor: Foto: Printscreen/RTS/Kurir

- Završio sam četri razreda i istina je bila da me otac nije mogao više izdržavati. Imao sam i dvije sestre, mučenice ko i ja. Seljačka deca su bila mučenici. Pamtim - nemam ni obuće. Život je bio nula. I: 'Aj, Petre u Taru, čuvaj ovce.' Nije me bilo strah. To su ti seljačka deca, hrabri ljudi - pričao je za "Kurir" Petar, kome je iz zaseoka Živanovići u selu Rača, podno Tare, trebalo sat i po peške do kolibe - Cerje, Sokolina pa Račanska Šljivovica.

- Kad dobijem malo više vremena, idem u hotel da gledam televizor. Gledao sam kako se tuču severni Vijetnamci i Amerikanci. Gledao sam kako Amerikanci iskaču iz helikoptera u severni Vijetnam. Gledao sam kako muče zarobljenike, tuču i stavljaju ih na truju, bacaju ih u vodu - pričao je Petar te '66. kao dete, kao i ovo:

- Mnogi ljudi imaju pušku, mogli bi da ubiju medveda. Ali s tim što, ako ubiješ medveda, moraš da daš sto 'iljada. A medved, ako ubije čoveka, daju porodici 50 'iljada. A ne znam kad bi se zaratilo, neka traže medveda da ratuje umesto čoveka.

Roditelji mu u kolibi, veli, budu do mrtve jeseni, pa siđu u Raču.

- Iza jutra ustanem, nacepam drva, imam dosti luča, podložim vatru i zagrije se moja koliba", govorio je Petar u kameru, na crno-belom snimku, a potom mesio testo u velikoj šerpi, pa pekao hleb, a kuvao je sebi šta je imao - krompir, pasulj...

- Koliba šuplja. Stavim krparu, udarim ekser tamo i vamo i okačim tu krparu na vrata, koja su bila okrenuta na sever. Kad se probudim ujutru - džaba. Ono opet naduvalo snijega, tamo do kreveta. Šuplja vrata. Al' naučiš na sve. Hladnoća se nauči, ko i žega. I na težak život se nauči - seća se Petar.

Seća se i kako su ga mnogi maltretirali:

- Čuvam ovce, tamo ograda, 'vamo ograda. Naiđe auto, izađe neki, udari me nogom u zadnjicu i kaže "Mamu ti seljačku, sad teraš ovce kada ja treba da prođem!" Neka probaju gospoda to da urade u Švajcarskoj, nikad više neće voziti auto i još će da plati stres ako krave daju malo mleka, a stoka za klanje pa ne valja meso. Svašta sam doživeo i od divljih šumara. U Švajcarskoj u četinarske sadnice puštaju ovce da otrebe travu, da oni ne bi čupali. A kod nas su stavili petokrake na čelo i zajmili goniti babe da im ne daju da napasu kravu da bi namuzle šolju mleka unučetu. Zimsko vreme, poneo sam grane što su pale, a šumar: "Baci to. Ako granje i suta ne bude ovde, napraviću prijavu protiv tebe.

U to zimsko vreme dan je kratak, noć duga. Preduga. Bar je imao jedinu staru knjigu - o Marku Kraljeviću i Milošu Obiliću.

- Uveče zapalim lampu, stavim na siniju i čitam. Čitao sam je sto puta i upamtio sam sve šta u njoj piše. Kako su se Marko Kraljević i Mina od Kostura tukli, kako je Mina od Kostura poarao dvore Marku Kraljeviću i zapalio ih i odveo mu ženu... - pričao je Petar u kameru, a sad veli da pesmarice još pamti. Kazivao je i da je na televiziji gledao kako peva Safet Isović i sviraju Tine i Radojka Živković:

- Leti je bila starija sestra sa mnom u kolibi. Spavali smo u tom u jedinom krevetu, slama dole. Kažem joj: 'Šta 'vo kmeči?', a ona će: Ćuti, spavaj, ovca breknica. Znaš šta je ovca breknica, to je ona koja stenje, preživa. Sestra ustaje da muze ovce i krave, a ja da namestim krevet, kad, sunce ti ljubim, crna guja pod jastukom, ko najveća pita. Šiknu, ode, počnem kukati. Nisam posle hteo leći dok nisam sve to pretreso. Kad bi imao tranzistor, voleo bi ovde da ga slušam. Ne mogu da pređem tamo hotelu, vejavica velika.

Posle TV priloga stigli su knjige, pisma, pa tranzistori.

- Ujak Mihailo mi poslao tranzistor, a i škola Aleksa Šantić, negde iz Vojvodine. A neka devojka Nura, Albanka iz Beograda, slala mi redovno pare za baterije. Pozdravljam je, daj bože da još bude živa i sretna. Njen tata je, čini mi se, bio slastičar - seća se.

Sedeo je Petar na sklepanoj ogradi i kazivao i ovo u kameru:

- Nadam se da ću i ja za nešto svršiti. Voleo bi najviše da bidem šofer, da se zaposlim u šumskom gazdinstvu, da vučem balvane i jer bi imo i malo više para i bolje živio. U hotelu gledam kako su turistička đeca malo bolje ođevena i dolaze na odmor tu. I ja bi volio da budem malo bolje ođeven.

I bolje je "ođeven". Uspeo je. Ostao je dve-tri zime u kolibi, pa se "pustio po svijetu". Po Vojvodini je sa ujakom utovarao džakove, kopao kukuruz, šećernu repu, suncokret... I rešio da ide preko. Taman se vratio iz vojske, kad u rodni kraj dođe jedan komšija iz Švajcarske. I Petar ode preko zavoda za zapošljavanje.

- Bio sam siroma', sklanjo se od svakoga. Ovde je bio restoran 'Evropa' i tu jedina samoposluga. Kad sam pošo u Švajcarsku, pitam da mi daju kartonsku kutiju od banana. Nisam ni znao šta je banana dok nisam otišao u Švajcarsku i primio nekolike plate. Nosim onu kutiju pod pazu'om, oću kući da spakujem one jugo košulje, što su ih zvali perlonke i najlonke, što se skupe na ramena kad počneš da radiš. Kad sam primio platu, odma' sam kupio pamučne košulje, a one sve pobaco. I nosim ja tu kutiju, stoje neki ko konji, a jedan momak me lupi po ramenu: 'Dečko, spusti tu kutiju da ti, da izviniš sad što kažem, da ti jednu udarim otpozadi', a oni svi, u smeh, a-ha-ha. Za*ebavana je sirotinja u Srbiji", priča Petar, koji se te 1971. sa 21 godinom otisnuo u Švajcarsku.

Nedaleko od njega u kolibi je živela i jedna porodica:

- Ilija, umro je, bog dušu da mu prosti, imao je dvoje dece. I svaka mu čast, uvek je išao sa mnom na hotel gledati televizor, ostavi ženu i decu - kaže Petar.

To je bila prekretnica. Tu je završio gipsarsko-molerski zanat.

- U gradiću Vetingen nađem jednog gazdu, pa drugog posle koji bolje plaća. Od njega sam i u penziju otišao, posle 44 godine staža. Imao je četiri sina, dao mi gore stan, tretirao me kao sina. Kad sam se oženio i odselio se, gazda mi kaže - Stanovao si kod mene osam godina, nikad mi ništa nije nestalo. Čisti prsti. Kasnije sam postao predradnik, 35 godina sam bio poslovođa - veli Petar.

Stalno je dolazio u Srbiju, rodni kraj nije zaboravio. Ali i stalno radio. Pa i danas.

- Volio sam izazov posla, najkomplikovanije da radim. Sve sam kurseve, doškolovavanje za molera, gipsara prošao. Posle sam po celoj Švajcarskoj radio, u Cirihu 28 završne radove. Ko ja nije mogao niko. I sad me zovu da radim. I radim. Živim kad radim - kaže Petar, koga i u Bašti zatekosmo u poslu, te odvoji pola sata da popijemo piće. Alkohol ne pije. Nikad.

Posle osam godina u Švajcarskoj, u rodnom kraju upozna svoju Milunku.

- Tražio sam nekoga srodnog mojoj duši. Zaposli se tamo u fabrici čokolade, polovinom septembra će i ona u penziju. Imamo troje unučadi. Unuka od 20 meseci ne ulazi u kuću dok ne viče: 'Deda, deda.' Napravio sam u Švajcarskoj kuću. Ništa nemam što nisam zaradio. Đe god sam nešta radio, svako me častio. Zato što sam radio ko sebi. Više sam radio nego oni radnici. Ne možeš čoveka terati da radi, a ti da ne radiš. Imao sam jednog prijatelja u Švajcarskoj, kaže mi da mora da trči kući jer mu dolaze iz opštine. Deca su mu mršava, suvonjava, pa dolaze da vide šta jedu, da li majka zna da kuva. A ja mu kažem - Da je to tako bilo kod nas, kod mene bi stalno morali biti. Više sam bio gladan nego sit - priča nam Petar.

Kolibe odavno nema u Račanskoj Šljivovici:

- Ali volim da odem gore, u Taru. U Rači nema nikoga, kućica skoro gotova da se sruši. Nema više ni naroda. Nas je u Rači bilo preko 70 prvaka kad sam pošo u školu. A ima više od 40 godina da je škola zatvorena. Ali neka zapamti Srbija - nema države ako izgubi seljaka - reče Petar i otrča za poslom. Pod noktima mu crno. Nema mu života bez rada...

(Srbija Danas/Kurir/Jelena S. Spasić)