Павловић: Нема јаче идентитетске тачке од улоге, страдања и победе Србије у Првом светском рату

Он је нагласио да Србија у Великом рату није била само жртва, већ и победница која је васкрсла из готово нестале државе у признатог савезника и ослободиоца.

- Нема јаче идентитетске тачке од улоге, страдања и победе Србије у Првом светском рату, рекао је Павловић.

Он је подсетио да је то био рат који је обликовао слободу и историјско памћење српског народа.

- Србија се данас враћа тим тачкама и жртвама и има ваљане разлоге да се поноси својим учешћем у Великом рату, јер то је била борба за слободу, рекао је Павловић који је подсетио да је све почело сукобом с Аустроугарском, која је "рат против Србије повела не због Гаврила (Принципа), него због принципа".

Подсећајући на кључне моменте српског ратног пута у Великом рату, од Церске и Колубарске битке, албанске голготе и пробоја Солунског фронта, који се може посматрати као персонификација српске жртве и јунаштва, Павловић је нагласио да би свако требало да посети места на којима су се одвијале велике битке, посебно Кајмакчалан и Солунски фронт, како би разумео размере српске епопеје.

- И када се попнете на 2.500 и више метара и погледате како ови одоздо јуришају на траншеје - непријатељске ровове, када видите бодљикаву жицу, схватите кроз шта су пролазили српски војници, много тога ће вам бити јасније, казао је Павловић и додао да тек када се обиђу гробља јавља се горак укус, јер су српска гробља на простору северне Грчке, али више данашње Северне Македоније у веома запуштеном стању.

Однос према жртвама се, како је навео, најбоље види када се посети српско војничко гробље у Битољу, а потом француско.

- На неколико километара су та два гробља, све ће вам бити јасно када видите како се одржава француско војничко гробље, а како српско, рекао је Павловић који је нагласио да су херојства српске војске признали и савезнички команданти.

Павловић је подсетио и на велику жртву који је српски народ поднео.

- Иако не постоје егзактни подаци зато што попис никада није завршен до краја, а док се жртве појединачно не именују, барата се само процентима и бројевима који не могу да дочарају сву трагичност српске жртве. Процењује се да смо имали око 630.000 цивилних жртава у Србији која је имала тада око четири милиона становника, рекао је Павловић.

Војне жртве су, нагласио је, процењене на између 330, 370 па до више од 400 хиљада. 

- Али највећи број људи страдао је у логорима. Само на простору Бугарске било је око двадесетак различитих логора... Велики број цивила страдао је чак и на простору данашње БиХ, односно данашње Републике Српске, рекао је он и додао да је један велики логор био у Добоју.

На питање који су били војни циљеви, како су остварени, шта су донели Србији, Павловић подсећа да је у почетку циљ био одбрана и ослобађање српске територије, али да су се ствари промениле већ у децембру 1914. године.

Подсетио је да је Нишка декларација из децембра 1914. године дефинисала ратне циљеве Србије - ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца - што је 1918. године и остварено стварањем заједничке државе.

- Када је рат стао, седница скупштине у Нишу одржана је још једном и тада је у посебним односима створена заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, ... и од тог тренутка, чак су и српске жртве дате за слободу Србије назначене да су пале и за ослобођење других народа у Аустроугарској. Динамика каснијих односа показује да ти народи нису могли да схвате да су то и њихове жртве. Однос према српским жртвама говори о путу стварања суживота и разарања заједничке државе, рекао је Павловић и нагласио да се Србија сада враћа тим тачкама и жртвама.

Историчар је оценио да је Србија 1918. године била на врхунцу међународног угледа.

- Њене жртве признавао је чак и британски краља који је већ 11. новембра 1918. године краљу Петру упутио телеграм у којем говори да ће Велика Британија вечно памтити српске жртве. А како је то изгледало касније, то знамо, рекао је Павловић.

На питање зашто је Дан примирја важан прво за свет, а онда за Србију, Павловић каже да нема никакве дилеме да је 11. новембар важан за светску историју.

- Једанаестог дана, 11. месеца у 11. сати, 1918. године обзнањено је примирје између Француске и Немачке, односно, савезника и немачке војске. Примирје је потписано на 35 или 36 дана и тог дана утихнуло је оружје на копну, мору па чак и у ваздуху, подсетио је он.

Павловић каже, да се тога дана у Србији ништа посебно није десило.

Подсетио је да то показује и интервју који је на десетогодишњицу завршетка Великог рата, тад већ краљ Александар дао за француски лист, где је навео да је рат у Србији завршаван постепено.

Павловић је навео да о страдању српског народа и његовој победи говори и цвет Наталијна рамонда, јер је то цвет феникс, којем је и мало довољно да поново никне и васкрсне.

Наталијина рамонда симбол је по угледу на "црвени мак" у Фландрији и Нормандији, она је и персонификација пута који је Србија прошла од 1915 - од државе која скоро не постоји - како су говорили у непријатељској пропаганди, до 1918 - када не само што је васкрсла него је постала призната победница, савезница, земља која је успела да ослободи и околне народе, да им донесе слободу, и да створи заједничку државу са Хрватима и Словенцима у чврстој вери да је то заједнички циљ.

Извор: Танјуг