СМРТ ВРЕБА и са тезги: Још једна особа умрла у НАЈТЕЖИМ МУКАМА

Само од почетка јула Војномедицинској академији јавило се 30 људи због тровања печуркама, од којих су неке купљене на пијаци, 10 особа је хоспитализовано, а двоје је услед тешког тровања умрло током викенда. 

Засад је познато да је преминуо С. А. (31) из околине Неготина након што се са дедом отровао гљивама које су убрали у шуми, док идентитет друге особе није саопштен. Са ВМА поручују да су се код покојног Слађана и његовог деде тегобе јавиле 12 сати након конзумирања гљива за које су мислили да су јестиве, а радило се о зеленој пупавци.

Стручњаци апелују на бераче гљива да буду максимално опрезни при брању, а грађанима да при куповини обрате пажњу да на декларацији буде, између осталог, истакнуто име печурке и узгајивача. У случају да се након конзумирања гљива јаве тегобе, неопходно је одмах се јавити лекару, јер су резултати много повољнији уколико се у року од 48 сати започне лечење.

Ова тровања су, по правилу, веома тешка, опасна по живот и најчешћа од свих тровања гљивама са смртним исходом. Само једна поједена зелена пупавка (најотровнија од свих гљива) може довести до смрти. Налази се од јула до октобра, претежно у листопадним шумама, нарочито испод храстова.

Летална доза аманитина за одраслу особу износи 4-8 мг, тј. смртоносна је и само једна печурка.

Тровање пупавком најчешће протиче кроз две фазе. Након релативно дугог латентног периода без симптома, од 6-24 часа, наступају јаке гастроинтестиналне тегобе: мука, гађење, повраћање, грчеви у трбуху, профузни, колериформни, понекад крвави проливи, праћени дехидрацијом и колапсом.

Ове тегобе трају 12 - 48 часова. У тој фази почиње ширење отрова по орга­низму, концентрација аманитина у крви опада и он бива "заробљен" у ентерохепатичкој циркулацији. Отуда је јетра дуже изложена високој концентрацији отрова.

Након привидног и привременог опоравка, који траје неколико сати, наступа поновно погоршање са знацима оштећења јетре, од асимптоматског повишења трансаминаза до изражене јетрине инсуфицијенције са коагулопатијом и комом.

У овој фази може настати и поремећај функције бубрега, било због директног деловања аманитина на ћелије бубрега, било због развоја хепатореналног синдрома. Клинички се испољавају иктерус (жутица) са болном хепатомегалијом (увећање јетре), хипогликемија, знаци потрошне коагулопатије, албуминурија, дехидрација, олигурија, анурија, азотемија, а терминално настаје дубока хепатичка кома (масивна некроза јетре - "жута атрофија јетре"), праћена акутном бубрежном инсуфицијенцијом.

Могу се придружити знаци акутног заказивања срца, због дегенеративних промена на миокарду (срчани мишић). Каткада се испољавају и поремећаји функција централног нервног система, у виду омамљености, вртоглавице, конвулзија или парализе дисања. До смрти долази код 10-50% оболелих, око 5. дана болести. У случају преживљавања, опоравак је спор и постепен.