Повеље, рукописи и црквени кодекси из времена Светог Саве: Наслеђе прве српске архиепископије и њен утицај на законодавство и писменост

Његова делатност обухватала је и правну и просветну сферу, остављајући дубок траг у развоју српске средњовековне државности, културе и писмености. Повеље, рукописи и црквени кодекси из тог времена представљају темеље духовног и правног идентитета српског народа.

Године 1219. српска црква је постала аутокефална, а Свети Сава је убрзо по ступању на архиепископску дужност почео са организовањем црквене хијерархије, писањем правила и формирањем језгра духовног законодавства. Међу најважнијим документима тог периода истиче се Законоправило, познато и као Номоканон Светог Саве, најстарији познати српски правни зборник.

Теолог и новинар Лука Стојановић објашњава:

 - Законоправило није био само црквени документ, већ и грађански правни кодекс. Тиме је Сава утемељио поредак у коме су моралне и духовне вредности имале законску снагу. У том смислу, био је испред свог времена.

Законоправило је настало преводом и прилагођавањем византијских извора, али уз додатке који су одговарали локалним потребама српске цркве и државе. Њиме су уређивана питања вере, породице, црквеног устројства, али и свакодневног живота — од права наследства, преко казнених одредби, до бриге о сиромашнима.

Поред Законоправила, из Савиног времена потичу и бројне повеље и рукописна дела која су настајала у манастирским скрипторијумима. Ове исправе нису имале само административну функцију, већ су често биле и уметнички драгоцени рукописи са богатом орнаментиком и калиграфијом. Неки од најпознатијих примера укључују Студенички типик и Хиландарску повељу.

 - Повеље и рукописи из тог периода сведоче о високом степену писмености и правне свести у средњовековној Србији. У њима видимо спој правне прецизности, духовног увида и културног израза - наводи Стојановић.

Улога прве српске архиепископије била је вишеслојна — духовна, правна, просветна и политичка. У манастирима су преписивани текстови, образовани будући свештеници, али и чувана историјска свест. Писменост, чији је основ био црквенословенски језик, била је неодвојива од верског живота, али је била и оруђе изградње државности.

Данас, сачувани рукописи и кодекси из тог периода чувају се у домаћим и страним архивима и представљају непроцењиву вредност. Они не сведоче само о једном човеку и његовом времену, већ и о трајној тежњи једног народа да обједини веру, закон и знање.

-Савино дело поставило је стандарде који су трајали вековима. Његово наслеђе је темељно — не само у цркви, већ и у језику, закону, култури и националној свести- закључује Стојановић.

 Пројекат је финансиран од стране Минситарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.