МАЈКУ СУ МУ УПУЦАЛИ И ЗАПАЛИЛЕ УСТАШЕ ИСПРЕД КУЋЕ: Ово је потресна прича човека који је преживео Олују, али је није заборавио
Пријатељи Саве Мирковића су испред куће пронашли остатке беживотног тела његове мајке Ђурђије тек месец дана након убиства, а он већ годинама покушава да организује њену сахрану.
Народ у околини Книна није очекивао Олују и није могао да предвиди њене последице.
- Колико смо ми веровали у опстанак те наше републике која је нестала, да смо већ припремали свадбу за једног комшију. Ја сам дан пре Олује од мојих претпостављених тражио да ми дају три слободна дана јер ми смо већ поставили столове и разапели шаторе - почиње Сава причу о свом одласку из Крајине.
ДАНАС СРБИЈА ТУГУЈЕ: Ево како да дођете до Бусија на обележавање злочиначке акције Олуја (МАПА)
Каже да је ту причу испричао много пута - организацијама за тражење несталих лица, удружењима за помоћ избеглицама, па чак и Хашком трибуналу као сведок у процесу Готовини, Маркачу и Чернаку. Он прича убедљиво и јасно, без колебања и застајкивања.
- Ујутру је било десет до пет када је почело бомбардовање - присећа се 4. августа те 1995. Сава Мирковић из села Полача код Книна. Уплашену жену је смирио - њима, војницима, су дан раније рекли да Војска Републике Српске туче хрватске и муслиманске јединице, а њихово је само да бране, да хрватске јединице не би продрле ка Книну.
- То наши туку - додао је Сава и изашао на терасу.
ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛА ОЛУЈА: "Ајмо, убиј, убиј! Је**м вам маму четничку!" (УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО)
Из села које је навише неких 17 км од Книна, гледао је у котлину и видео дим и гранате које падају по околним брдашцима и местима.
- Изађем иза куће и видим да и по Динари и свуда около падају гранате. Схватим ја да од оне свадбе нема ништа.
У јединици Војске Републике Српске Крајине која је била смештена у Полачи су му рекли да ништа о нападима не знају, иако су већ колоне пролазиле из правца Сиња.
- Нисам могао веровати да се народ повлачи одозго. Покупио сам успут неке војнике, десетак њих, и један од мојих комшија каже "знаш шта, ми смо се повукли, Хрвати су заузели све".
НИ ТРАГА НИ ГЛАСА: Непозната судбина 837 несталих Срба у акцији "Олуја"!
- Ми, обични војници и обичан народ, нисмо знали ништа. Ја сам и даље веровао у оно што наша команда каже. Ми другу истину нисмо имали.
"Сви иду ту негде и враћамо се чим прође"
Када је то вече стигао кући из своје јединице, затекао је жену Наду у паници, сви су се из села већ спаковали и отишли. Остали су само они - његова жена, две малолетне ћерке и његова мајка Ђурђија. Рекао јој је да не плаче и да ће их стићи.
- Имао сам код куће ауто и нешто горива. Мислио сам да сви иду ту негде, на десет-двадесет километара док се то не заврши и поново су ту. Кад сам кренуо из куће, мој једини план је био да ми мајка, жена и деца буду сигурни, да се склоне у близини док то не прође. То после – идеш грлом у јагоде, ништа више.
Зато је Сава првобитно и хтео да оду његова жена, ћерке и мајка, док он остане у својој јединици јер "војска сигурно неће нигде ићи". Међутим, седамдесетогодишња Ђурђија није хтела да изађе из своје куће.
На помен мајке, Сави је глас први пут утихнуо.
- Почела је плакати, ја сам је молио више пута и није хтела. Рекла је "ако треба нек ме убију". Она је остала. Ми смо се придружили колони ка Книну - полако и тихо је рекао Сава и ћутао неколико секунди.
Док су ишли до Книна, каже Сава, и није било ништа необично. После тога, након Книна, присећа се, све је било другачије.
- Одједном су ми кренуле сузе и тачно сам осетио да нема више повратка. Док сам ја видео да тако колоне одлазе, знао сам да је готово. Кренули смо не неким правим путем... негде од Срба и Мартинброда и повише Дрвара направили су пут за неких можда десет-петнаест дана, пробили булдожерима, багерима... пробили су га једноставно за такву могућност неке евакуације за коју су они знали. Много се знало боље у Србији него што се знало доле код нас. Ми као да смо живели у једном резервату. Ми све што смо чули на РТС1 то је за нас била истина - прича Сава - ми смо имали само то, идеју заједништва и уједињења свих српских република.
- Ми нисмо имали кућу овде у Србији или негде ни новаца… кад имаш, онда другачије размишљаш. Кад ти немаш новца, немаш ништа и рат је исцрпео све оно што си и имао… где ћеш ићи, коме ћеш ићи?
НАША ТУГА ЈЕ ВЕЛИКА! Сетимо се заједно прогона и страдања српског народа
- Путовао како је ко могао… тракторима, колима, неки су се на путу кварили, неки остајали у прихватним центрима… Да је Ико хтео да тако организује колоне, не би могао. Једноставно, као да их је Божија рука водила.
Чим је стигао код сестре на Нови Београд, скинувши книнску таблицу аутомобила да би могао скренути у град, пријавио је да је мајка остала у селу свим организацијама којих се могао сетити.
"Петре, убише Ђуку!"
- По мојим сазнањима, мајка је убијена 12. августа. Хтео сам да дођем до некога из старог краја, ко би могао да провери мајку и спаси је. Ступио сам у контакт са кумом из Сплита, око 15. августа. Није ми директно рекао шта се десило, него: "видео сам да је покојна мајка твоја убијена и запаљена". И дан данас је жива жена која је била уз моју мајку када је убијена. Кад је дошла овамо, Смиљана је испричала Сави шта се десило.
ОТВОРЕНО ПИСМО ХРВАТИМА: Усташе, "срећна" вам годишњица Олује!
- Према њеним речима била је субота, око 9 сати наишли су њих двојица војника у шареним униформама, хрватски војници, преко баште, не сеоским путем, и са десетак метара запуцали на њих две. Пре тога је иста та хрватска војска долазила и рекла не плашите се, будите ту, храните стоку, дајте им воде… а ти који су дошли дванаестог, они су пљачкаши били обични - наставља Сава, видно потресен и након две деценије пошто је чуо вест о смрти своје мајке.
- Моја мајка је пала мртва, а ова жена се од страха онесвестила и пала преко ње.
Кад се освестила и схватила да лежи преко мртве Ђурђије, отишла је код комшије који је остао у селу, нашла га и рекла “Петре, убише Ђуку!”.
ПОДРШКА У ОСУДИ УСТАШТВА: Подгорица упутила званичан протест Хрватској због споменика Барешићу
Сава каже да на томе није могао оставити. Како се сам није могао вратити, тројица комшија су се вратила у село и затекли посмртне остатке његове мајке испред куће.
- Њих тројица су дошли до моје куће, нашли су посмртне остатке моје покојне матере. Била је упуцана и остављена испред куће по летњој врућини, па поливена неком црном смесом и запаљена. Комшије су из куће узеле ћебе, ставили њене остатке у ћебе и закопали 40м од куће код баште. То је било у септембру те године.
Сава неколико година никоме није пријавио да му је мајка закопана у близини куће. Каже да је сазнао да су све пријављене гробнице Хрвати копали булдожером да би уништили доказе, како међународне организације не би могле ништа да нађу и окриве их.
ВУЛИН ОШТРО: Хрватска потонула у лудило, диже споменике терористи и ослобађаја ратног злочинца
Мени није требао Загреб, Сплит...
Када је случај коначно пријавио, обратили су му се из организације Веритас и питали га да ли био вољан да посведочи о ономе што се дешавало истражитељима из Хага.
- Никад у животу до тада нисам био на суду и тај први пут кад сам отишао, одем у Хаг. Први дан сведочења сам се тресао од треме 15 минута. Питали су ме да ли се плашим да ће ми судити Хрватска.
- Ја се нисам борио против хрватске државе, никад нисам размишљао да би српска војска требало да освоји неки хрватски град. Мени није требао Загреб, Сплит… Никад нисам тражио ништа туђе. Размишљао сам само да штитимо своје куће. Целог живота сам био Србин и протеран сам зато што сам Србин.
Откад је пријавио где су закопани остаци његове мајке, почиње Савина борба да својој мајци приреди макар достојанствену сахрану, кад јој већ смрт није била таква.
У неразумљивој подели надлежности домаћих и страних организација и измена на руководећим местима истих, Сава није обавештен да су остаци његове мајке ексхумирани. Тај податак је чуо од некога из сеоске управе. Када је коначно 2014. добио одговор да су ископани остаци на анализи Института за судску медицину у Загребу, Сава се понадао да је административним мукама и потрагом за информацијама крај.
Ипак, није се тако одиграло. Зато што је тело запаљено, првобитно нису успели да потврде идентитет. Речено му је да је у току анализа ДНК новијим методама. Од тада Сава није имао никакве информације о томе докле се у том поступку стигло, све до пре шест месеци.
Удружење породица несталих и погинулих лица "Суза" га је обавестило да ће коначне резултате анализе имати на јесен.
Сава се нада да је тој борби дошао крај и да ће оно чему је тежио откад је сазнао за смрт мајке, успети да оствари. Каже да врло добро зна какав је то рат био, јер је био његов учесник од првог до последњег дана, али да његова мајка није ништа скривила.
- Ја ћу своју мајку сигурно сахранити. Моја мајка је мање крива од било кога другога.
Савин глас је опет утихнуо на питање зашто још увек није отишао у засеок Мирковићи села Полача.
- Никада се нисам враћао. Вероватно ћу ићи доле… кад, не знам.
ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ О ОЛУЈИ: Овакву голготу доживели су Јермени, Јевреји и ми Срби од Усташа!
"Ако гледам назад..."
Сава је незапослен. Када је дошао у Србију, ишао је од једне до друге подстанарске куће, радио сваке ноћи, често и током дана, са свега три сата сна, да би његова породица преживела. Када је коначно скупио новац да купи плац и озида кућу, схватио је да то помаже, али не решава ситуацију.
- Од зидова се не живи.
Његова радна књижица са 13 година радног стажа је остала у угоститељској фирми у којој је радио пре рата. Затраживши од Хрватске доказ о томе, добио је потврду којом му је признато нешто више од пет година рада.
Он сада има педесет и шест година и свестан је да "мало ко хоће да прими радника старијег од 30 година".
Од тренутка када је живео у свом селу и имао довољно, јер су и он и жена били запослени уз пољопривредне радове на имању, Сава већ двадесетједну годину живи у неизвесности.
- Било ми је потребно само да одржавам то. Онда су нам остали голи животи. Од чега кренути кад имате само два кофера летње гардеробе које је жена спаковала на путу ка колонама оних које је задесила иста судбина?
У ИНАТ УСТАШАМА: Роловић у Подгорици добија споменик ПОРЕД ХРВАТСКЕ АМБАСАДЕ!
- Не знам шта даље. Волео бих да могу да приуштим да се одморим суботом и недељом. У ширем кругу нашег села код Книна чујем да се понеко вратио. Тамо можеш само да чуваш овце, то је сиромашан крај у који се није улагало ни кад је село било пуно народа.
Иако не зна шта даље, Сава зна да не сме гледати уназад. Да је то радио, каже, не би данас били живи ни он, ни његова породица. Свестан је да има многих који од њих живе горе. Он има кућу, здраву породицу и унуку Алексију која се не одваја од свог деде.
Захвалан је што више не носи у џепу војничку књижицу како би могли да идентификују његово тело ако погине.