Разговарао сам са Јеховиним сведоком: Поставио сам питања која многи имају, али ретко чују одговор из прве руке (ВИДЕО)

У овај разговор нисам ушао са намером да некога убеђујем или разуверавам. Желео сам да чујем одговоре на питања која се о Јеховиним сведоцима често постављају, али се ретко постављају њима самима.

Од првих тренутака када сам ступио у контакт са члановима верске заједнице Јеховини сведоци, имао сам утисак да ово неће бити само још један интервју. Током посете музеју историје живота Јеховиних сведока у бившој Југославији разговарао сам са Јованом Јовићем, чланом ове верске заједнице, који је пре више од 35 година почео да се упознаје са њиховим учењем.

Хтео сам да сазнам како изгледа један њихов дан, колико вера обликује свакодневицу, како их доживљава окружење и шта је оно што јавност, према његовом мишљењу, најчешће погрешно разуме.

Јован ми је испричао да је његов први сусрет са Јеховиним сведоцима почео кроз разговор са рођаком, тада студентом завршне године Правног факултета. Како каже, изненадило га је када му је рођак рекао да је почео да верује у Бога и да проучава Библију са Јеховиним сведоцима.

 - Никада не бих помислио да њега занимају Библија и религија. Рекао ми је да је добио много логичних и задовољавајућих одговора на питања која су га мучила -  испричао је Јован.

Управо та, како каже, логичност и утемељеност одговора била је оно што га је заинтригирало.

Како изгледа свакодневни живот Јеховиног сведока?

Једно од питања које ме је највише занимало било је како изгледа свакодневни живот припадника ове заједнице. Да ли се њихов дан битно разликује од живота других људи? Колико вера утиче на посао, породицу, обавезе и односе са окружењем?

Јован каже да, из његовог угла, нема великих разлика између његовог свакодневног живота и живота људи у комшилуку.

„Живим као и сви други у свом окружењу. Посао, породица, двориште, аутомобил, брига за материјалне потребе породице. Али ту је и брига за духовне потребе“, објашњава он.

Под тим, како каже, подразумева читање и проучавање Библије, молитву и одлазак на састанке заједнице. Ипак, истиче да вера за њега није одвојена од свакодневног живота, већ нешто што утиче на однос према послу, породици, здрављу и другим људима.

 - То што неко верује Богу и своју веру заснива на ономе што стоји у Светом писму, сматрам предношћу. То олакшава не само духовни живот, већ и свакодневне активности - каже Јован.

Како породица и пријатељи реагују на њихову веру?

У поднебљу у коме православна традиција траје вековима, занимало ме је и како се у такав друштвени оквир уклапају друге верске заједнице. Како реагују рођаци, пријатељи и комшије? Да ли постоје дистанце, неразумевање или непријатности?

Одговор који сам чуо био ми је занимљив, јер није ишао у правцу конфликта, већ свакодневних односа.

„Ми се трудимо, конкретно моја породица, да одржавамо односе на завидном нивоу и да проводимо што више времена заједно. Разговарамо о разним темама, не само о духовним. Рецимо, о спорту, фудбалу, свакодневним стварима“, каже Јован.

Он тврди да чланови породице и пријатељи који нису Јеховини сведоци често препознају да је вера утицала на њих да буду бољи људи.

„Веома често се деси да нас у неформалном разговору управо они бране пред другима. Кажу какви смо ми као Јеховини сведоци, јер нас познају из прве руке“, објашњава.

Вера у савременом свету

Однос човека у савременом свету према духовности једна је од тема која ме је одувек интригирала. Као вернику, често ми се деси да и сам тешко пронађем простор за одлазак у цркву, за молитву или за дубљи духовни живот у темпу који свакодневица намеће.

Зато ме је занимало како Јован доживљава веру данас, у времену убрзаног живота, инстант решења и сталног притиска.

„Мени лично то што верујем у оно што стоји у Библији помаже да издржим савремени темпо живота. Све је убрзано, решења се нуде инстант, из разних извора. Али ја верујем да оно што стоји у Светом писму потиче од нашег Створитеља, који разуме наше потребе“, каже он.

За њега је, како објашњава, Библија савремена књига управо зато што се бави људским потребама које се нису суштински промениле.

„Лакше пролазим кроз живот и тешкоће када разумем да постоје много важније ствари у животу: људи, породица и међуљудски односи“, додаје.

Проповедање од врата до врата

Једна од првих асоцијација на Јеховине сведоке јесте проповедање од врата до врата. Управо због тога сам желео да га питам како та пракса данас изгледа и да ли је и даље важан део њиховог верског живота.

Јован каже да су Јеховини сведоци и данас препознатљиви по проповедничким активностима, али истиче да они ту праксу не виде као нешто ново.

„Проповедање од куће до куће изгледа као нешто ново, али то је пракса коју је Исус започео. Када имате поруку за коју верујете да је позитивна и корисна за живот, онда имате жељу да је пренесете другима“, каже он.

Како наводи, у Србији и Црној Гори има око 4.000 Јеховиних сведока. Додаје да не постоји одређен број сати који неко мора да проведе у проповедању.

„Свако од нас одваја време у складу са својим могућностима и околностима. Не постоји одређени број сати. Ми смо Јеховини сведоци 24 сата дневно и проповедамо и својим начином живота“, објашњава Јован.

Предрасуде и најчешће заблуде

Током разговора дотакли смо се и питања предрасуда. Јована сам питао шта је, по његовом мишљењу, највећа заблуда која постоји о Јеховиним сведоцима.

Он каже да их људи често посматрају кроз унапред формиране ставове и да их неки доживљавају као „опасну секту“, док он наглашава да су Јеховини сведоци регистрована хришћанска верска заједница у Републици Србији.

„Све што радимо је транспарентно и проверљиво“, каже он, додајући да се информације о њиховом учењу и активностима могу наћи на њиховом званичном сајту.

Посебно истиче да негативне и нетачне информације у јавности могу имати последице по саме чланове заједнице.

„Дезинформације могу довести до тога да се људи осећају небезбедно или да буду изложени непријатностима“, каже Јован.

Питање трансфузије крви

Једно од најосетљивијих питања у вези са Јеховиним сведоцима јесте њихов став према трансфузији крви. Јована сам питао како они то објашњавају и да ли то значи да одбијају медицинску помоћ.

Он каже да Јеховини сведоци не прихватају трансфузију туђе крви из религиозних разлога, јер крв сматрају светом у Божјим очима. Ипак, наглашава да то не значи да одбијају лечење.

 - Напротив, ми желимо најбољу могућу медицинску негу. Постоје савремене бескрвне методе лечења које су доступне и у нашој земљи - објашњава.

Према његовим речима, одлука о конкретним методама лечења је на сваком појединцу, који се информише и доноси одлуку у складу са својом савешћу.

Шта се дешава када неко напусти заједницу?

Питао сам га и шта се дешава када неко одлучи да више не буде део заједнице. То је питање које се често везује за затвореније верске заједнице, па ме је занимало како Јован на то одговара.

Он каже да Јеховини сведоци верују у слободну вољу коју је Бог дао човеку.

„Према онима који оду не гајимо негативна мишљења. Ми волимо људе. Било би лицемерно да говоримо о љубави, а да онда према некоме ко оде поступамо супротно“, каже Јован.

Хуманитарни рад и улога у друштву

У разговору смо се дотакли и питања друштвене корисности и хуманитарног рада. Јован наводи да се заједница труди да буде користан део друштва, како у Србији, тако и у другим земљама.

Као примере наводи пројекте описмењавања у Африци, едукацију становништва о борби против еболе, али и помоћ током поплава у Обреновцу 2014. године.

 - Тада смо помагали и суверницима и другим људима. Желимо да будемо корисни чланови друштва - каже он.

Говорећи о савременим технологијама, помиње и апликацију JW Library, преко које су, како каже, доступни Библија и други материјали на великом броју језика.

Шта сам понео из овог разговора?

Из овог разговора нисам изашао са идејом да доносим коначне судове. Нити је то била намера. Као неко ко се бави религијом, али и као човек који покушава да разуме различите облике вере, желео сам да чујем како један припадник заједнице говори о сопственом искуству.

Оно што ми је било најзанимљивије јесте начин на који Јован повезује веру са свакодневицом. За њега вера није само питање припадности, већ оквир кроз који посматра породицу, посао, односе, здравље и савремени темпо живота.

Можда је управо то најважнији утисак овог сусрета: да питања која о другима често постављамо из даљине другачије звуче када их поставимо лицем у лице.

А некада је за разумевање довољно управо то - разговор из прве руке.