Сахрањени на земљи на којој су рођени и убијени: Исповест Крајишника који су изгубили најмилије у "Олуји"

Хрватска војно-полицијска акција "Олуја" трајала је од 4. до 7. августа. Дан када је са својих огњишта протерано више од 200.000 Срба, данас се у Хрватској слави, док се у Србији оплакују жртве. 

Егзодус српског народа је почео офанзивом хрватске војске, полиције и војске босанских Хрвата на подручју Баније, Like, Кордуна, и северне Далмације, односно на самопрокламовану Републику Српску Крајину. Дан касније, хрватска војска  је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу. Подручје захваћено хрватском офанзивом напустило је готово целокупно српско становништво. 

И док се у Србији одаје почаст страдалим и несталим лицима, хрватска председница Колинда Грабар Китаровић уручиће одликовања генералима Анти Готовини и Младену Маркачу. 

Прича сећања на трагедије страдалих и несталих лица преузета је из Удружења породица несталих и погинулих лица "Суза":

"Сахрањени на земљи на којој су живели" 

Ни најпажљивији одабир речи неће отклонити двадесетогодишњу патњу Милорадове супруге и Петрове ћерке Маре Беадер. Касно у ноћи 4. и 5. августа, пратећи колону, породица Маре Беадер је кренула према Книну надајући се макар привременом спасу од хрватске војске. У аутомобил је стало њих шесторо: Мара, Милорада и њихово двоје деце, Марина сестра и Марин отац Петар. надомак Книна, код села Врбник, аутомобил се зауставио. Немогавши га покренути, Милорад и Петар су се договорили да њих двојица покушају да нађу некога ко би их одшлепао до одредишта. Мара, њена сестра и деца некако су успели да се сместе у два аутомобила и да крену, уз договор да ће се ускоро видети у Книну. Никада више Мара није видела ни оца ни супруга. У Книну- неочекиван призор. Град сабласно пуст, напуштен и увелико гранатиран. Колона је наставила пут према Босни. Прво одредиште, Бањалука. Мара већ тада постаје свесна језиве стварности. Судбински или случајно код Врбника је убијено 16 цивила. Међу њима Петар и Милорад, убијен 13 дана пре свог 41. рођендана. Након месец дана Марине потраге за мужем и оцем, један преживели је посведочио да се у Врбнику догодио злочин. Неизвесност о судбини Милорада и Петра отклоњена је након есхумације масовне гробнице на Книнском гробљу 2001. године. Тачније, три године каснијекада је породица позвана на идентификацију у Загреб, анализом ДНК непобитно је утврђено да су Милорадова и Петрова тела пронађена. Девет година након злочина и последњег виђења, породица је одлучила да их сахрани у земљи на којој су рођени, на којој су живели и на којој су убијени. Милорад Беадер сахрањен је у Житнићу, где је рођен 19. августа 1954. године Мара је у избеглиштву, уз сестрину помоћ, подигла је децу Марину и Владимира. Обоје су данас високообразовани млади људи. Марина ради у банци, док је Владимир кренуо дединим стопама и тренутно живи у Немачкој. Мара је и бака седмогодишњег дечака. То су животне радости које породица није успела да подели са супругом, оцем, дедом.