Скривене везе Србије и Ирске: Како су Ирци стали раме уз раме са српским војницима и дали живот за слободу

На јужним границама Краљевине Србије, код села Костурино, појављује се Десета ирска дивизија – око 8.000 добровољаца, тек пристиглих из Солуна, исцрпљених и рањених после масакра код Галипоља. У летњој униформи, бачени су у зиму Балкана. Пре него што је непријатељ испалио и један метак, више од хиљаду њих завршило је у болницама – промрзли, изнурени, али не и поражени.

Када је бугарска армија – готово 100.000 војника – кренула да затвори обруч и пресече повлачење српске војске, Ирци су покушали оно што се чинило немогућим: да зауставе целу једну армију.

На висоравни близу Дојранског језера, окружени планинама и готово без заклона (ровови дубљи од 60 центиметара нису могли да се ископају у камену), Ирци су се одупирали до последњег даха. Само у првим јуришима, 138 војника из петог даблинског батаљона пало је у борби прса у прса. Тај батаљон је за три дана спао са 1.042 на 565 људи.

Нису били једини. Цела дивизија трпела је огромне губитке, али се није повукла док није постало јасно да су Бугари продрли између савезничких линија. Француска команда је издала наређење за повлачење – и Ирци су се повукли последњи.

У тој битки, Ирци нису бранили британске интересе. Бранили су – Србију.

И данас, на том месту стоји келтски крст. На њему пише:

"У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, а дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату.“

У част тих ратника, који су у најтежем часу стали уз српски народ, једна улица у Београду данас носи име Десета ирска дивизија.

Заслужено. Јер они нису само савезници из прошлости – они су браћа по крви и части.